Mračne senke prošlosti – Edinburg, I deo

 

U vrtlogu vremena, orkanskih vetrova i ledenih talasa, Majka Zemlja isklesala je obale divlje zemlje mračne istorije, toliko mračne da se jedino može podneti uz časicu jakog viskija i tople zvuke gajdi. Škotska – zemlja ponosa i krvi.

Edinburg, „Atina severa”, kako ga je nazvao Theodor Fontane, glavni je grad Škotske i leži u zalivu ‘Firth of Forth’ na obali Severnog mora.

On je moja prva misao kada ujutru otvorim oči, kao i uveče kada ih sklopim. O njemu razmišljam dok perem zube i pravim večeru. Obuzeo je svaku poru mog bića – začarani grad koji me je začarao.

Edinburg je mračan grad, grad duhova. Njegove uzane ulice vode direktno u prošlost. Obavijen je sivilom fasada zacrnjenih dimom vekovima loženih ugljenih peći.

Siluetom Edinburga dominira veličanstveni i neosvojivi dvorac izgrađen na bazaltnim stenama ugašenog vulkana. Iz davnih vremena potiče tradicija ‘one o’clock gun’ koji pucnjem označava 13h kako bi moreplovci mogli da podese hronometre. Na teritoriji dvorca se nalazi i ‘Stone of Scone’ – kamen sudbine, sveti kamen na kojem se obavlja ceremonija krunisanja vladara Engleske i Škotske. Jedan sasvim neugledan i običan kamen koji upravlja sudbinom Ujedinjenog Kraljevstva.

Edinburg 17. i 18. veka je bio premali za sve ljude koji su u njemu stanovali i dolazili u potrazi za poslom. To je razlog nastanka prvih višespratnica na svetu upravo u ovom gradu. U nedostatku prostora usled reljefa i okolnih močvara zidalo se – u visinu. Lavirint uzanih prolaza ‘Mary Kings Close’ je bio stecište patnje, bede, gladi i bolesti. Higijenski uslovi su bili katastrofalni, a uski prolazi, danas toliko omiljeni među turistima, bili su napunjeni otpadom i fekalijama. Kako je vrlo malo svetlosti prodiralo u ove prolaze, bili su potopljeni u večnu tamu.

Na ovoj pozornici se se odigravala čitava paleta tragičnih ljudskih sudbina. Nakon izbijanja kuge, bolest se širila tolikom brzinom da vlast nije znala šta da radi sa tolikim leševima. Postoji legenda, da su u strahu od daljeg širenja epidemije, jednostavno zazidali prolaze zajedno sa njihovim (još uvek živim) stanovnicima. Od 1750. godine usled propadanja, prolazi su bili zatvoreni. Tek 2003. godine, nakon kompletnog saniranja,  škotska vlada ih je otvorila za turiste.

Autentična prošlost Edinburga se najbolje može doživeti odlaskom u Edinburgh Vaults. To je momenat kada u magli vremena nestaju šarene suvenirnice na Royal Mile, a turisti se preobražavaju u stanovnike davno prošlih vremena. Prvobitno su bili predviđeni za magacine. Nakon samo par godina ispostavilo se da je previše vlage u ovim magacinima i da nisu pogodni za skladištenje robe. To je bio trenutak rađanja podzemnog grada – prolaz u deveti krug pakla. Bilo je to doba gladi i beskućnika.

Grad je odlučio da reši problem time sto će zakonom zabraniti  beskućništvo. Ko je u kasnim večernjim časovima još uvek bio na ulici, taj je trpeo kaznu mučenjem. U oko 200 prostorija magacina je živelo oko 2.500 muškaraca, žena i dece stišnjenih u nehigijenskim uslovima. 

Zamišljam decu koja plaču, gola, bosa, prljava i gladna, drže za ruke žene u dronjcima koje bose gaze po reci ekskremenata u očajničkoj potrazi za hranom… Smrad neopranih tela se uvukao u ove zidove kao njihova zaostavština generacijama koje dolaze. Retko ko je od njih doživeo četrdesetu godinu. Neko usled prirodne smrti, a neko kao žrtva serijskih ubica Burke i Hare, koji su ubijali i prodavali tela za medicinske eksperimente.

Kažu da u ovim prolazima jos uvek šetaju duhovi davnih stanovnika. Čak ponekad i uhvate nekog turistu za ruku, čisto da ih podsete na sopstveno prisustvo.

Nastaviće se...

BB