Zemlja 5000 izlazaka sunca – Irska

 Vreme je duboko utkano u materiju zvanu život i poznaje samo jedan pravac, naime, da nas vodi do cilja jednog svakog života -smrti. 

Ne možemo da ga vidimo, čujemo ili opipamo, ali ono je naš neraskidivi saputnik. Njemu dugujemo naše juče, naše danas i naše sutra. Bez prolaznosti vremena, naš život i život cele planete bi izgubio smisao jer upravo prolaznost čini svaki momenat dragocenim. 

Nigde se prolaznost vremena ne može bolje sagledati nego u zemlji  Fir Bolga, Tuatha De Dannan, Druida, veštica, vila i vilenjaka – zemlji 5000 izlazaka sunca – Irskoj (Éire). 

Priča počinje u dalekoj prošlosti, pre postojanja mržnje, pre postojanja ratova, pre postojanja ljudi – u vreme pre postojanja pojma vremena.

Jednoga dana pre oko 300 miliona godina obuzeta stvaralačkim zanosom, naša planeta je odlučila da jedno tropsko more u oblasti današnjeg Ekvatora sudaranjem tektonskih ploča načini ostrvom i pošalje ga na daleki sever. Tamo gde su nekada bili kristalno plavi talasi, danas su ogromne sive isušene stene. Poput mozaika, sivo kamenje se pruža kilometrima – jedna beskrajna kamena pustinja nalik na površinu Meseca, kao da je izašla direktno iz magijskog rituala  Tuatha de Dannan. Ovaj bizaran predeo nosi naziv Burren (na irskom Bhoireann) – kamena zemlja. Burren ponosno nosi ožiljke vekova – tragove kiše, vetra i leda zauvek sačuvane u njegovim brazdama. Kelti su verovali da se upravo na ovom mestu nalaze kapije između svetova i da se kroz kamen može proći u drugu dimenziju. Možda su baš iz tog razloga stvorili ‘Poulnabrone Dolmen’ (the hole of sorrows), megalitnu grobnicu staru 6000 godina, večnog stražara davno izgubljenih duša.

Burren

Zamišljam Druide, te tajanstvene čarobnjake, gospodare sudbina, kako izvode drevne obrede u čast nekih nama nepoznatih božanstava. Druidi su bili posrednici izmedju Bogova i ljudi. Oni su bili zaštitnici znanja, medicine, prava i magije, vrsni poznavaoci biljaka i njihovih lekovitih svojstava kao i čuvari tajne prave prirode vremena i vremenskih ciklusa. Za Kelte vreme nije bilo pravolinijska reka već krug koji se okreće bez prestanka– poput smene godišnjih doba i život se vraća u novim oblicima. 

Samo nekoliko kilometara udaljene od oblasti Burren, tamo gde se more sudara sa nebom , uzdižu se Moher litice na obali Atlantskog okeana. Litice su nastale pre 320 miliona godina kada su reke nosile pesak i mulj u drevno more formirajući slojeve stena. Na nekim mestima čak 200 metara visoke izgledaju poput noćne more nekog poremećenog boga, kako ih je opisao James Plunkett. Uz zvuk divljih talasa i neobuzdanu jačinu vetra pričaju priče o nastanku naše planete pobuđujući istovremeno i divljenje i strahopoštovanje.  Zeleni travnati platoi se naglo završavaju u skoro vertikalno nagnutim strmim zidovima stena  i nude fascinantan pogled u dubinu. Pogled sa vrha ovih litica nije samo pogled na okean – to je pogled u horizont beskraja, tamo gde vreme gubi svoje jasne granice, u sećanje sveta koji je nekada bio i sveta koji tek dolazi.

Moher litice

Ali čak i ove moćne litice ne mogu da odole zubu vremena- ledeni talasi ih polako ali nezaustavljivo pretvaraju u pepeo i prah otkrivajući nam samu suštinu života u kojem se trajnost i prolaznost neprekidno prepliću. Jednoga dana i mi nećemo biti više do sena i prah – pulvis et umbra sumus. Sve se menja, sve nastaje i sve nestaje u večitom ciklusu stvaranja i promene – Panta Rhei, alhemija života.

Negde u daljini sunce se pomalja kroz maglu.

Oseća se miris severa. Oseća se miris nezavisnosti. Oseća se miris slobode.

BB