Žudnja za životom - Toskana

 

Postoje mesta sa kojima se osećamo povezanim, iako nikada nismo bili tamo.

Kao da nas u snovima prizivaju, razapinju niti oko nas i samo čekaju pravi trenutak da nas uhvate u zamku.

To su mesta kojima istinski pripadamo, koja nas zovu da se vratimo svojim korenima.

Upravo tako je i ona mene godinama dozivala i ja sam znala da je konačno kucnuo čas našeg susreta.

Firenca. Grad Bogova. Bogova umetnosti.

Oni su moja religija, njihovoj umetnosti se molim.

Veliki Dante, Leonardo da Vinči, Mikelanđelo, Raffaelo, Brunelleschi, Giotto, Donatello, Botticelli i mnogi drugi.

Grad me je dočekao okupan suncem. Blistavo carstvo porodice Mediči. Njihov istančan osećaj za bankarstvo i umetnost je ostavio trajan pečat na Firencu. Duh renesanse je vidljiv na svakom koraku.

U mnoštvu svoje božanske dece, Firenca je ipak imala svog miljenika – Mikelanđela. Njegova dela su simbol ovog grada.

Priča počinje mermernim blokom dopremljenog brodom sa Sredozemnog mora. Bio je namenjen projektu izrade 12 figura koje bi krasile katedralu Santa Maria del Fiore. Džinovski kamen visine 5,5 metara.

Nakon što su Agostino di Duccio i Antonio Rossellino bezuspešno pokušavali da izvedu ovaj projekat, ostavili su oštećen mermerni blok da godinama leži napušten u tami skladišta. 1501. godine Mikelanđelo preuzima projekat i time katapultira sebe u sam vrh umetnika. Bio je to njegov kamen sudbine.

1504. godine remek-delo je bilo spremno da pomuti razum ljubiteljima umetnosti. Predstavlja Davida neposredno pred borbu sa Golijatom: napetost u svakom mišiću, pogled pun drame, vene u kojima se čini da krv pulsira. Vrhunsko umeće renesansne umetnosti. Milioni ljudi iz čitavog sveta, bez obzira na veru i boju kože, dolaze da mu se dive. U Firenci se nalaze čak tri Davida od kojih je originalan u galeriji Accademia.

Put me vodi do katedrale Santa Maria del Fiore. Rapsodija filigranskog rada čija je izgradnja trajala 173 godine. Godinama je katedrala bila bez kupole i trpela eroziju hladnih kiša. Nakon 14 godina gradnje je Filipo Brunelleschi konačno uspeo da završi kupolu obima 45 metara sto je čini najvećom crkvenom kupolom na svetu. Ovim podvigom je Brunelleschi ušao u istoriju.

Nastavljam dalje do trga Piazza della Signoria i Neptunove fontane. Davidova replika i „Otmica Sabinjanki” dominiraju trgom. Ponizno stojim pored ovih spomenika koji nam se obraćaju univerzalnim jezikom umetnosti utkanog u naš DNK.

Kao mračna sena mi dolazi misao, kako je na ovom istom trgu koji je sinonim ljudske kulture i dostignuća, goreo na lomači Savonarola. Oh, ironijo života!  Centar umetničke renesanse stvoren na ostacima pepela… Cosimo I de Medici prkosno stoji na trgu, kao da hoće da pokaze čitavom svetu da je on jedini i večni vladar Firence.

U blizini me čeka najstariji most Firence Ponte Vecchio. Gradnja mosta je završena 1345. god. Na mestu današnjih juvelirnica su ranije bili kovači i mesari kojima je reka Arno služila za odlaganje otpada. Porodici Mediči se nije dopadao smrad koji se širio sa mosta, pa su mesari bili preseljeni na pogodnije mesto.

Ispred bazilike Santa Croce je nastao „Stendalov sindrom“, takodje poznat i kao „Sindrom Firence”, kada je autor Stendhal bio savladan emocijama. To je oboljenje koje izaziva nesvesticu, lupanje srca, halucinacije čak delirijum. Još uvek se dešava da u bolnice u Firenci usled ushićenja budu dopremljeni turisti sa ovim sindromom.

Sledeća stanica je Val d´Orcia. Toskana sa razglednice.

Prema njoj je Bog bio naročito darežljiv i kao da je upravo za sebe oslikao ovaj rajski pejzaž. Beskrajni zeleni proplanci, čempresi koji gordo stoje prkoseći jarkom suncu, maslinjaci.

Toliko lepote da srce ne može da izdrži. Jer savršena lepota je neizbežno povezana sa setom. Posmatrajući iskonsku lepotu postajemo svesni sopstvene prolaznosti.

U mislima odjekuju tonovi „Mesečeve sonate“.

Setih se moje majke. Zamišljam kako nas dve bose trčimo ovim čarobnim proplancima. Stopala nam miluje prolećna trava, kosu nosi vetar sa mirisom mora a mi se ludački smejemo zauvek mlade u ovom momentu sreće…

Obuzeta Stendalovim delirijumom, želim zauvek da ostanem ovde.

Sunce zalazi i obasjava vatrom zelene proplanke.

Hoću da ovaj prizor bude večno zaleđen u poslednjem treptaju mog oka.

Udah renesanse. Esencija lepote. Toskana.

BB