TESLINE GOSPOĐICE

  Dve slike prirode. Nema različitosti, nema istovetnosti; tvrdo verovanje svojim očima, optička je varka.  U pitanju je drveće: svaka sličnost sa ljudima je namerna. Jedna velika književna i životna tema,  jer  je sve neodvojivo: delovi ovog našeg tkanja vremena, mesta i ljudi. Poštujući međusobnu različitost poštujemo jedinstvenost sopstvenog bića. Varijacije su jedan oblik u promeni. Sve je uvek isto i svi su uvek isti. I nije i nisu.   Ako mislite da je ovo previše filozofije, izađite na ulicu i pogledajte ljude...   Na sastanku čitalačkog kluba pričamo o romanu „Slepilo“ Ž. Saramaga. Tema romana: svi slepi. Isti ili različiti? Gospođica D.

Nekoliko Pastei de Nata kasnije stižemo do čuvenog tramvaja 28, originalnog tramvaja iz 1930.  godine. Sedamo u njega i on nas ekspresno vraća u neku davnu prošlost. Satima bismo se mogle voziti, ona i ja. Unutrašnjost tramvaja je kompletno od drveta. Ono što ovu vožnju čini posebnom je prolazak kroz ekstremno uzane i strme ulice sa oštrim krivinama. Ovakva vožnja postoji jedino u Lisabonu. Na dva sata od Lisabona čeka nas Cabo da Roca, surova lepota prirode, najjužnija tačka Iberijskog poluostrva i Evrope. Vetar nam je ušao u kosti, svaku našu poru ispunio ledenim vazduhom Atlantskog okeana. I evo ih, stoje tu prkosno kamene litice, vekovima odolevajući ledenim talasima. Osećamo strahopoštovanje prema tim relikvijama prirode, oh kakva gordost i lepota. Litice su slabo ograđene što nas navodi na pomisao na sve one izgubljene duše koje su odlučile da baš na ovom mestu okončaju svoje tužno bivsvovanje. Kao da su u fijucima vetra utkani njihovi krici da večno plove vodama Atlantika. C...