Dan kada je čovek zaboravio da govori

 

Ležimo obavijeni mrakom, svako u svojoj tišini, svako u svom virtuelnom svetu. Reči više gotovo da ne postoje. Tek ponekad se jave, okrnjene, šuplje, osipaju se poput trule krpe. Čak i kada pokušamo da ih izgovorimo, naš jezik se sapliće, reči nam se zabadaju u grlu, guše nas, isuviše slabe da bi se oslobodile stega našeg digitalnog sveta u kojem smo zarobljeni. Jer ovome  svetu naše reči ne trebaju – mi smo samo nemi posmatrači, voajeri tuđih života.

Čudna je tvorevina govor – jedan živi organizam podložan stalnoj promeni. Jezik kojim govorimo formira naše poimanje stvarnosti, utiče na način kojim procesuiramo informacije, oblikuje naša opažanja, naše radnje, pomaže nam da razumemo i sebe i druge. On daje krila našem duhu i mašti, pomaže nam da pretočimo osećanja u reči, da formiramo mišljenja i usvajamo nova znanja. Jezik je vrhunsko dostignuće ljudske rase –  jezik je deo našeg identiteta.

Danas postoji oko 7.000 različitih jezika. Njihov nastanak doseže u daleku prošlost od pre nekoliko stotina hiljada godina sa formiranjem FOXP2 gena. Predviđa se da će u narednih 100 godina više od polovine od  ovih 7.000 jezika izumreti. Svoj doprinos tome svakako daju internet i društvene mreže.

Danas živimo virtuelni život, volimo virtuelne ljude, sanjamo virtuelne snove.

U virtuelnom svetu žive ljudi bez bora koji su uvek nasmejani i nikada ne smrde. To je mesto gde su boje intenzivnije, a dosada ne postoji. To je mesto gde se beži od realnosti, od mržnje, od ratova, od problema, od samoće i usamljenosti. Ponekad sam i ja taj digitalni čovek, nasmejan i bez bora. A ponekad sam ja samo ja, čovek od krvi i mesa, sa svim mojom borama i suzama. I rečima koje se bore da izađu na površinu.

Reči mogu biti zavodljive, slasne i opojne ali i oštre poput noža, ohole i otrovne. Slojevite i višeznačne reči mogu se otpakivati poput kakvog poklona. Od svih reči, najteže su one reči koje nikada neće biti izgovorene, jer su osobe kojima su namenjene zauvek otišle. To su reči koje ispunjavaju srce beskrajnom tugom, koje nam kidaju dušu na komade, koje nosimo na svojim plećima poput krvavog krsta, koje imaju moć da ubiju. Jer kako je rekao William Shakespeare u „Magbetu”: „Izrazi svoju bol rečju! Bol koja ne progovori guši srce dok ne pukne”.

Naša deca sve ređe napuštaju virtuelni svet. Oni retko govore, jer ne samo da im reči u virtuelnom svetu nisu potrebne – oni ne govore zato što im reči nisu poznate. Zaboravili smo da ih naučimo bogatstvu reči i time im uskratili mogućnost da oblikuju svoje misli. Da li će nam ikada oprostiti? Umesto stvarnog sveta koji smo uništili bombama i mržnjom ostavljamo našu decu osakaćenu i izgubljenu u virtuelnom svetu u potrazi za pratiocima, pregledima i lajkovima kao novom smislu življenja. Zauvek ućutkani, besciljno tumaraju virtuelnim livadama. Deco, krivi smo što sopstvenu pohlepu i proždrljivost trampili smo za vašu budućnost! 

Krivi smo što ostavljamo vam samo bedne krhotine nekadašnjeg raja. 

Krivi smo što širom smo vam otvorili blještave kapije digitalnog sveta, a zaboravili da vam utabamo stazu kojom se iz njega izlazi.

Nemi sedimo gledajući u tamu i čekamo da dođe neko da nas spasi . Ali uzalud – pomoći nema.

Čoveka koji je zaboravio da govori ubila je težina sopstvenih misli.

BB