Da li neko ima maramicu? Upalo mi je nešto u oko…

 

Ne znam za vas, ali meni suze poslednjih dana padaju same... skoro pa da nema razloga za to. Da li mi se to podsmevate? Vama se to, zasigurno, nikada ne događa. Da, da, suze su za one „preemotivne“, za one koji dramatizuju svaku glupost. Toliko su dosadni da im ne smeš ni sliku kučeta ili mačeta pokazati, jer znaš da će odmah zasuziti. Ne daj Bože da vide slike bebe ili možda bake stare... tada si tek u problemu! Grca, šmrkće i prosto se guši čak i kad vidi neku glupu reklamu, a za film isplače dušu pa sutradan ne može ni na posao da ode, zato što bi možda bio u situaciji da će neko prijaviti slučaj policiji zbog eventualnog nasilja u porodici, i eto ti problema za vrat. Baš su naporni i nikad ne znaš šta možeš da očekuješ od njih.

 

Hrabri su oni pravi, stameni i snažni. Taj ti ne bi zaplakao ni da mu prst seku. Rekao bi: „Seci, ponos i dostojanstvo su najvažnije stvari u životu. Jedan prst manje-više...“ Tako stabilan i jak, smatra da je pokazivanje emocija najveći neprijatelj. Slabost koju pokazuješ drugima, ljudi će iskoristiti protiv tebe. Počeće da ti slike životinja, beba i baba šalju na email ili preko poruke na mobilnom telefonu, na dnevnom nivou kako bi te lagano, ali sigurno uništili. To je kao kada bi ti svakodnevno nudio ceđenu limunadu u koju bi ti sipao čaj od lijandera u malim dozama.

 

Pa ti za rođendan kupe knjigu bez happy end-a. Pozovu te u bioskop, na već kupljene karte neke drame, plate i kokice i sok, sve zarad tvoje tihe patnje. A onda, kao vrhunac, za kraj godine kada se približava najdepresivnije vreme u godini, jer su svi nekako u nekoj lažnoj euforiji ili pak usamljeni, oni te iznenade kartama za pozorišnu predstavu, koja ti pokida srce na paramparčad. A oni sede pored tebe i krajičkom oka te posmatraju... kako veneš kao ruža ubrana iz bašte pre nedelju dana, time se slade najviše... pa to su muke Tantalove.

 

Jeste, sigurnije je ovako – stamenost i distanciranost... za svaki slučaj, zato što oni vrebaju na sve strane. Bolje je tako, a bolje je i za privatne ordinacije kojima za „dobar dan“ iz novčanika izvadiš ceo mesečni topli obrok, bolje je i za farmaceutsku industriju i tako te grane našeg divnog, društvenog sistema. Treba i njih podržati kupovinom lekova za štitnu žlezdu, gastritis ili neke nove iznenadne bolesti koje su na nervnoj bazi.

 

Kad bolje razmislim, ipak bih ja da plačem. Ujutru ću stavljati hladne obloge na oči, mazaću Pavlovićevu kremu na izranjavani nos od brisanja suza, ali ću očistiti dušu kada joj je to potrebno. A pitate se zbog čega plačem, pa eto reklo bi se skoro zbog gluposti kao sto su dobri ljudi koji su jako empatični prema drugima, zbog onih osoba koji vole svoje a poštuju druge. Takođe, zbog onih koji u najtežim trenucima misle i na druge kojima je možda i teže.

Plačem zbog ljudskosti i to je ono što je najteže...

A za vas, jedna molba – da mi šaljete snimke beba, to može, ali slike starih baka i deka koji se i danas bore za naše bolje sutra, nemojte. Zbog njih ću dobiti čir na želucu, a to mi nije u planu, bar za ovu godinu.

Vidimo se!

 

Gospođica J.