Vetar

 

Da počnem od početka ili od kraja,

Ili sam negde na sredini zapela.

Hod mi je miran, koraci laki a misli još lakše.

Upravo sam sprala sve prljavštine sa ruku što mi drugi ljudi zalepiše,

Zapalila tuđe reči, klevete, urlike, lažna obećanja,

Oprala krv od ujeda prijateljskih neprijatelja.

Prošla je bura kroz moju sobu,

Orkan ružnih i uspomena.

Priznajem, pomeralo se moje cveće na prozorima,

Slike uspomena se razmenjivale u vazduhu,

Lažne reči, lažni poljupci, lažna obećanja

Lažna, a poznata lica prevrtala moje stvari

U potrazi za svojim skloništem u mojoj duši.

Ne, ovi stihovi nemaju veze ni sa čim lošim,

Ni sa prošlošću, ni sa onim što želimo zaboraviti...

Imaju veze samo sa dve reči... „Jednog dana“...

Jednog dana, a taj dan će doći,

Kao što zvuči početak svake bajke,

Shvatićemo da su sve bure oko nas, u našoj „sobi“ i u nama,

Bile dobrodošle od nas samih.

Mi smo im rekli „Dobar dan, sedite, nastanite se“.

Jer ionako, kažu ljudi, kad ostariš uvek je vetrovito vreme.

E pa nije...

Promenite kod u sebi, saznajte gde se virus godinama nastanio,

restartujte, promenite softver, promenite matriks...

Jer postali su svi programirani, isti, apatični....

I dovoljan je samo jedna „Klik“...

Nečije oči,

Nečije reči,

Nečiji pokret,

I naše sopstveno srce napunjeno ljubavlju... bez promaje.

Reći će ljudi, još jedna fraza, još jedan kliše,

Ali dišem, gledam i volim još više.

A onaj orkan je bio samo deo moje nemirne duše,

I sada koračam hrabro napred, ali sve tiše i tiše...

Svetlana