Dodir anđela

Priroda nije samo ono što se može videti golim okom… ona takođe sadrži slike unutrašnjosti duše. E. Munch

‘Ko prođe kroz Đavolju klisuru sa čistim srcem, izaći će sa dušom lakšom nego što je bila.’  N.N. 

Gledan kroz prizmu mog zelenog oka, svet je za mene oduvek bio zeleno mesto. Vidim ga u hiljadu različitih zelenih nijansi, svaka me doziva jedinstvenim jezikom, obasjava me energijom sunca pohranjenom u njenoj srži, šapuće mi na uho zaboravljenu kosmičku simfoniju mog rođenja.

Svaka duša ima svoju jedinstvenu boju – jednu božansku vibraciju sa kojom smo stupili u život. Ona nas povezuje sa izvorom ljubavi, izvorom snage – ona je poput našeg unutrašnjeg kompasa koji nam pokazuje put.

Godinama sam tražila zelenu nijansu svog rođenja. Tražila sam je na beskrajnim zelenim poljima, u debeloj hladovini četinarskih suma, u tirkiznim vodama brzih planinskih potoka i u zelenim primesama aura slučajnih prolaznika. Mnogo je snova trebalo da bude odsanjano i mnogo koraka da bude pređeno da bih svoju zelenu boju pronašla na dnu jednog davno zaboravljenog mora.

U vreme kada su još dinosaurusi hodali ovom planetom umesto ljudi, pre oko 190 miliona godina, u južnom regionu Eifela prostiralo se jedno drevno more. Tokom njegove burne geološke prošlosti, koja nam pokazuje da su uništenje, stvaranje i lepota neraskidivo povezani, na njegovom tlu nastalo je oko 700 vulkana. Još uvek se na Laacher jezeru mogu posmatrati mehurići u vodi koji su naznaka aktivne magme. Nekadašnja zrna morskog peska danas su ogromni kameni blokovi od kojih je priroda isklesala fascinantna umetnička dela. Za vreme poslednjeg ledenog doba, pre oko 12.000 godina, masovna obrušavanja stena preoblikovala su ovaj predeo – uzrok je bio večiti mraz koji je razbijao stene. Tako je nastala duboka pukotina: Đavolja klisura.

Legenda kaže da je tu gde se danas nalazi Teufelsschlucht, nekada stajala ogromna pećina u kojoj su živeli stari duhovi Zemlje. Ljudi iz okolnih sela su dolazili da sa strahopoštovanjem prinose darove, kako bi umirili ove moćne sile. Ali vremenom, ljudi su zaboravili da poštuju stare običaje, svetilišta su zarasla u korov a žrtveni plamenovi su zauvek ugašeni. Kažu da je u osvit jedne tamne noći sam Đavo, razgnevljen ljudskom ohološću, udario svojim stopalom o tlo iz besa, zemlja se otvorila a stene su se sručile u ponor. Kažu da se jos uvek noću mogu čuti jecaji onih koji su se usudili da izazovu gnev mračnih sila.

Davno zaboravljeno more u Đavoljoj klisuri otkriva se samo onima koji su dovoljno hrabri da zakorače u njegovo carstvo. Staza vodi do uskog stepeništa koje se naglo spušta u dubinu zemlje: više od 148 stepenika vodi kroz 28 metara duboku pukotinu u steni – ljudi kažu da je to delo Đavola, a za mene je to čist dokaz Božije milosti, kako bismo mogli da se divimo ovoj čudesnoj lepoti. Svaki korak me vodi sve dublje kroz kamene prolaze toliko uzane da imam osećaj kao da ulazim u utrobu same planete- sa svakim stepenikom vazduh postaje sve svežiji, a okolina izgleda sve čarobnije – tonem sve dublje u ovu začaranu šumu, tonem u tamu koja me provodi u svetlost na kraju puta. Vile mi mrse kosu, vilenjaci me posmatraju iz skrivenih pukotina, drveće pruža svoje ogoljeno korenje direktno ka meni a svetlosni zraci crtaju mandale po stenama i pokazuju mi pravac. Ovo mesto kao da je izašlo iz dečije mašte, ovo mesto kao da nije sa ovog sveta. Svaki korak napred je povratak samoj sebi – vraća me direktno u moje detinjstvo. Moćne kamene gromade prekrivene mahovinom leže naslagane svuda oko mene. Ovde alge i lišajevi pletu raskošne tepihe poput kraljevskih ogrtača. Na nekim mestima svetluca jarko zeleno – to je svetleća mahovina (Schistostega pennata) – nijansa zelene mog rođenja, boja moje duše.

Kada gledaš u tu svetleću zelenu i utopiš pogled u taj raskošni spektar – prepustiš se zelenoj poput deteta koje prvi put otkriva svet…videćeš svetlost koja obasjava najdublje ponore tvoje duše – obasjan svetlom postajanja spoznaćeš mir i mudrost.

Liči na zagrljaj moje majke. Liči na dodir anđela.

BB