Kažu da se sve dešava sa razlogom. Bila je to godina kada smo dobili poziv od Zelenog Boga – poziv koji se ne odbija. Na vrhu planine, tamo gde oblaci ljube planinske vrhove naborane poput zelene muslinske suknje čuči Zeleni Bog. I posmatra. Toga dana, kada sam stigla, na vratima mog apartmana dočekao me je On. Dva potpuna stranca vođena istim ciljem, čiji su se putevi neočekivano ukrstili. Od tog trenutka koračali smo zajedno. Tumaramo vrhovima planina, Zeleni Bog nam pokazuje put. Hodamo satima, magla nam se poput paučine lepi za kožu, lepi za oči, udišemo je, pluća nam ispunjava oštri vazduh šume – hodamo dalje, posrćemo, ustajemo, osećam bol u levom stopalu – nastavljamo hrabro i nikako ne stajemo – jer mi nismo obični putnici – mi smo lovci na svetlost, mi smo lovci na senke. On priča o Markusu Aurelijusu i stoicizmu, priča mi budizmu, o meditaciji i disanju – uči me da dišem – dišemo zajedno – vazduh je svež i oštar poput noža, puni nam pluća...