TESLINE GOSPOĐICE

Sjena kao tanka nit javi se ponekad i prelazi u rijeku – glasnu, žurnu, moćnu, tamnu i duboku...  duboku kao ponor bez dna... Ponekad je teško iz nje izaći... put dug, trnovit... I taj osjećaj da si bila tu. Znam – nitko te nije vidio i nitko te nije čuo, ali ja sam osjetila... bila si tu! Čula sam tvoj nježan glas i osjetila tvoj miris – na jabuke i cimt. Ali taj čarobni trenutak nikad ne ostaje dugo… I ponekad mi se javiš u snu, čujem tvoj glasni smijeh i tvoje riječi: „Nemoj biti tužna“. Bila si tu, u mojim mislima, u mome srcu – tu ćeš zauvijek i ostati, jer kako kažu:  „Voljeni nikad ne umiru – oni žive i dalje u našim sjećanjima“... Ali ipak: srce čezne za prošlošću i tuga ostaje... kao otvorena rana koja nikad ne zarasta... Gordana

 „Не знају они да ја имам још пет полуга оптимизма у подруму“, рече мој пријатељ у односу на непријатеље. Полуга оптимизма, стварно оригинално. Некада смо се од сурове будућности и сваке беде бранили полугама злата, а данас, ето , потребне су нам „полуге оптимизма“. У данашње доба када се свуда сеје мржња, страх, шири тама у свим облицима, оптимизам и срдачни смех могу стварно засијати као право злато. Зато драги пријатељу и сви остали пријатељи: Негујемо наше полуге оптимизма! Ах да, неко је паметан још рекао: „Дај ми полугу и померићу Земљу!" Сматрам   да исто тако и ова наша „полуга оптимизама“ може покренути пуно позитивних светова. Снежана

Ima već nekoliko godina kako u mojoj staroj ulici ne stanuje ni jedno drvo… Nestalo je kradom, tiho, neopaženo i preko noći je zamenjeno betonskim blokovima. Nekako zajedno sa tim drvećem, nestajali su i ljudi koje volim. I njihovi osmesi. Neki zato što su zauvek otišli a neki zato što su se izgubili u betonskoj džungli. Vukući noge preko užarene zemlje, dok ih sunce nemilosrdno prži, poput zombija, počeli su besciljno da lutaju kroz betonski lavirint iz kojeg izlaz ne postoji. Beton je počeo da raste kao bolest, da se širi kao metastaza – ovde   još jedino korov uspeva, sve ostalo je odavno spaljeno… Dok rezignirano gledaju u sivilo zgrada, prašina im ulazi u nozrdve, u grlo, razara im sluzokožu, izjeda im   pluća, taloži se u venama poput katrana, prekriva im lica poput prljavog vela i utapa ih u sivilo oko njih. Čudna neka prašina, kao da se uvukla kroz nozdrve pravo do srca – obuzela ih srdžbom, ponekog   čak i besnilom i bahatošću, a ponekog samo čistom tugom. ...