TESLINE GOSPOĐICE

Gledala sam Sunce kako sija i nebo u svim nijansama vizantijskog plavog, Gledala sam i prazne obale kojima nemirni vetar prija, ali ne videh u svim tim nemirima mira takvog. Gledala sam i rasplamsanu vatru koju kiša gasi, i zemlju koja upija vlažnost i hrani svoju glad, Gledala sam i tužna lica koja mili osmeh krasi, ali ne videh da je neki od njih zauvek ostao mlad.   Gledala sam i sumrak koji umorni mesec gasi Zvezdu koja se probija da nebu ponovo da smisao, Gledala sam i beskućnike koji mole da ih neko spasi, ali ne videh čak ni onog ko bi im suzu sa lica obrisao.   Gledala sam i mnoge živote koji su se za tren ugasili, nisu uspeli ni da puste glas,  Gledala sam i gledam još uvek, bar su se skrasili... I videh, u tome je spas! Nataša

  Испричаћу вам причу која се десила једном дванаестoгодишњем дечаку пре пар дана у Диселдорфу. Догађај је чудесан у ово наше време охладнеле љубави. Дечак се возио трамвајем 706 и као и сви дечаци његовог узраста гледао рилс на интернету. Тако се опуштао након напорног фудбалског тренинга. У једном моменту 706 се претворила у 704 и возила даље као таква, а да возач ништа није објавио путницима. Напољу је био мрак, зимско доба, када је дечак проверио где се налази и приметио да не зна где је. Уплашио се у моменту, а онда је и возач објавио задњу станицу Бетрибсхоф-Лиренфелд, тј. возни парк трамваја. Дечак је схватио да је залутао и обратио се возачу са питањем где би била следећа станица у супротном смеру. Али није било такве станице у близини и дечаку је све то изгледало јако компликовано по овом мраку. Зазвонио је телефон. Тата је звао. Тата је одмах схватио у каквој је дечак ситуацији. Одлучним гласом замолио је возача трамваја да дечаку назове такси који ће бити...