TESLINE GOSPOĐICE

Neke su ljubavi stvorene za večnost.                  Trenutak kada su mi te stavili u naručje, bio je trenutak prosvetljenja – momenat spoznaje bezuslovne ljubavi. Ta ljubav je najviša energija naše egzistencije, sila koja prevazilazi granice racionalnog. Ona je bezgranična i   sveprisutna, ona je suština našeg bića, neiscrpna snaga koja nas prožima i ispunjava dubokim unutrašnjim mirom. Bezuslovna ljubav deluje poput univerzalne sile koja nas povezuje, to je sila koja prkosi vremenu i prostoru. Ležimo u tišini, koža na koži, dva dela jedne celine, dve duše zagrljene u savršenoj harmoniji otkucaja srca, utopljene u oksitocin i blaženstvo. Ti si krv moje krvi, ti si osmeh moje duše. Ja sam ti udahnula život, a ti si meni zauzvrat razotkrio smisao postojanja, ulogu za koju sam se spremala čitavog života – ulogu majke. Veza između majke i deteta počinje mnogo pre prvog susreta licem u lice. Tokom trudnoće, moja krv postala je t...

  Vreme je duboko utkano u materiju zvanu život i poznaje samo jedan pravac, naime, da nas vodi do cilja jednog svakog života -smrti.  Ne možemo da ga vidimo, čujemo ili opipamo, ali ono je naš neraskidivi saputnik. Njemu dugujemo naše juče, naše danas i naše sutra. Bez prolaznosti vremena, naš život i život cele planete bi izgubio smisao jer upravo prolaznost čini svaki momenat dragocenim.  Nigde se prolaznost vremena ne može bolje sagledati nego u zemlji  Fir Bolga, Tuatha De Dannan, Druida, veštica, vila i vilenjaka – zemlji 5000 izlazaka sunca – Irskoj (Éire).  Priča počinje u dalekoj prošlosti, pre postojanja mržnje, pre postojanja ratova, pre postojanja ljudi – u vreme pre postojanja pojma vremena. Jednoga dana pre oko 300 miliona godina obuzeta stvaralačkim zanosom, naša planeta je odlučila da jedno tropsko more u oblasti današnjeg Ekvatora sudaranjem tektonskih ploča načini ostrvom i pošalje ga na daleki sever. Tamo gde su nekada bili krista...

  Osećaj jave, široko otvorenih očiju, sitni drhtaji tela bez nekog posebnog razloga, rasejanost, a i spokoj, crno, a i belo, veliko i malo, divlje, a suštinski pitomo… nestrpljivost, a ipak mudrost. Vrisak u sebi, a blagost na umornim očima. Tuga, a sreća istovremeno… Da mi neko objasni: ima li to veze s datumom rođenja, možda s godinama koje jure, a niko ih ne zaustavi… Pa recite im da stanu, mene ne slušaju, kao da se prave, da neće da čuju, kao malo dete koje je dobilo željenu igračku sada je sebično čuva samo za sebe i ne osvrće se na bilo koji uzvik, od straha i radosti. Nije li to neki oblik šizofrenije? Molim vas, dajte lek, ako se leči… Ali plašim se da svi znamo da nema leka i nikada ga neće ni biti… Divna mladost, a u duši starost, klatno koje ode, ali se uvek vrati istom putanjom, toliko brzinom, da će se od siline svoje snage oboriti. Koji to beše zakon fizike? Sve što ode, mora da se vrati, zakon akcije i reakcij...

„Da li je sve samo jedan trik?“,  Đorđe Balašević Upravo čitam knjigu Ive Andrića „Gospođica“ i iskreno se radujem susretu sa dragim prijateljicama na još jednoj književnoj radionici. Sada je januar 2025. godine, i u mojoj glavi se nastanio roj misli - a jedna od njih je i sledeća: morale bismo da poživimo najmanje 100 godina da bismo pročitale sve najlepše knjige sveta i razmenile naša mišljenja na radionici. Sledeća misao koja me okupira je ta da sigurno neću uspeti da pronađem i pročitam sve knjige koje bih zavolela. A zbog večitog inženjerskog pogleda na svet, počnem da računam i knjige koje će se tek u budućnosti napisati, a koje neću pročitati. Shvatih vremenom, iz kog god ugla da gledam, u pitanju je veliki broj nepročitanih knjiga i neproživljenih emocija. U duhu trenutnih studentskih i narodnih protesta u Srbiji, često se setim i mojih profesora sa Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu koji su nas od prvih studentskih dana učili da budemo praktični i profesionalni...

  Da počnem od početka ili od kraja, Ili sam negde na sredini zapela. Hod mi je miran, koraci laki a misli još lakše. Upravo sam sprala sve prljavštine sa ruku što mi drugi ljudi zalepiše, Zapalila tuđe reči, klevete, urlike, lažna obećanja, Oprala krv od ujeda prijateljskih neprijatelja. Prošla je bura kroz moju sobu, Orkan ružnih i uspomena. Priznajem, pomeralo se moje cveće na prozorima, Slike uspomena se razmenjivale u vazduhu, Lažne reči, lažni poljupci, lažna obećanja Lažna, a poznata lica prevrtala moje stvari U potrazi za svojim skloništem u mojoj duši. Ne, ovi stihovi nemaju veze ni sa čim lošim, Ni sa prošlošću, ni sa onim što želimo zaboraviti... Imaju veze samo sa dve reči... „Jednog dana“... Jednog dana, a taj dan će doći, Kao što zvuči početak svake bajke, Shvatićemo da su sve bure oko nas, u našoj „sobi“ i u nama, Bile dobrodošle od nas samih. Mi smo im rekli „Dobar dan, sedite, nastanite se“. Jer ionako, kažu ljudi, kad osta...

  Ne znam za vas, ali meni suze poslednjih dana padaju same... skoro pa da nema razloga za to. Da li mi se to podsmevate? Vama se to, zasigurno, nikada ne događa. Da, da, suze su za one „preemotivne“, za one koji dramatizuju svaku glupost. Toliko su dosadni da im ne smeš ni sliku kučeta ili mačeta pokazati, jer znaš da će odmah zasuziti. Ne daj Bože da vide slike bebe ili možda bake stare... tada si tek u problemu! Grca, šmrkće i prosto se guši čak i kad vidi neku glupu reklamu, a za film isplače dušu pa sutradan ne može ni na posao da ode, zato što bi možda bio u situaciji da će neko prijaviti slučaj policiji zbog eventualnog nasilja u porodici, i eto ti problema za vrat. Baš su naporni i nikad ne znaš šta možeš da očekuješ od njih.   Hrabri su oni pravi, stameni i snažni. Taj ti ne bi zaplakao ni da mu prst seku. Rekao bi: „Seci, ponos i dostojanstvo su najvažnije stvari u životu. Jedan prst manje-više...“ Tako stabilan i jak, smatra da je pokazivanje emocija najveći nep...