TESLINE GOSPOĐICE

  Ne brinite, prošlo je. Znam, bilo je prilično gadno i jako surovo... sada možete ponovo disati. Samo polako udahnite vazduh, pa postepeno dišite sve dublje... i tako neko vreme, da napunite pluća, dok nas ova naša astro vrteška ne provoza još jedan nezaboravni krug, bez opomene da se veže onaj koji nije, a da ostali dobro zategnu sigurnosne pojaseve. Neki su još uvek pod prekrivačima. Neko je ostao pod krevetom u mraku. Većina se povukla u svoje dubine za koje nije ni slutila da postoje. Kako bi i slutili kada nisu bili ni svesni njihovog postojanja? Sve vreme su mislili da su spokojni, a ipak su živeli u zabludi. Vi što se i dalje krijete – na najdubljoj tački Atlantskog okeana, na najvišim netaknutim vrhovima, u dubinama šuma Amazona – uzaludno je. Budite sigurni da će vas pronaći, jer se nameračio da vas dotakne, pre ili kasnije, i oslobodi vas – vas samih. Kažu da ulazimo u vreme pretpremijere ličnih života. Uloge su podeljene, mi učimo tekst i čekamo da nas producent ...

  Ponekad pomislim kako nas je kosmos stvorio samo zato da bi postojao neko ko će se diviti njegovoj lepoti. Posmatrajući zvezde uvek me obuzme magični osećaj mira, sigurnosti, unutrašnje tišine i beskrajne ljubavi. Taj pogled u beskonačnost u meni budi neopisivu sreću, polet, snagu i nadu. Zvezde nas fasciniraju, jer podsvesno osećamo da smo sa njima neraskidivo povezani – gotovo svaki atom u ljudskom telu nekada je bio deo neke zvezde. Svi teški elementi, od kojih smo i mi građeni, nastali su u eksplozijama zvezda i samim zvezdama. Najvećim procentom sastojimo se od kiseonika iz Supernove, vodonik u našem telu potiče direktno od Velikog Praska a ugljenik od smrti manjih zvezda. Razmišljajući o tome, rečenica – ‘zemlja zemlji, pepeo pepelu i prah prahu’ dobija potpuno novi smisao – nijedan atom u svemiru se nikada ne gubi. Iz onoga što je bilo, što jeste i što će tek biti, u večnom ciklusu postajanja, nestajanja i ponovnog rađanja – nastaje nova materija. Broj atoma je...

  Prepoznali smo se, iako se prvi put vidimo — kao da se naše duše vekovima poznaju. Ne poznajem te, a ipak te dobro znam. Samo se još moram setiti gde su nam se duše srele. Jer tvoje oči nikada nisam videla, kao ni ti moje, ali u tebi ima nešto staro, poznato, blisko. Ako taj osećaj povezanosti nije najveći dokaz životnog ciklusa, onda zaista ne znam šta jeste. Izgledaš potpuno drugačije od mene, a možda si mi bila majka, ili sam ja bila tvoja baka. Možda ćerka, sestra, ili najbolja drugarica s kojom sam delila sve tajne. I danas ti ih ne pričam — jer znam da ih već znaš, bez ijedne izgovorene reči. Dogode nam se tako neki ljudi. Prođu pokraj nas, a mi, obuzeti svojim životima, ne primetimo ih — iako ih željno očekujemo. Zato moram držati podignutu glavu i otvorene oči dok čekam. Ali kažu da svemir šalje samo onda kada prestaneš da tražiš. Kada pustiš. Jer svemir zna pravo vreme za sve naše želje. Zna i nešto više od nas — da ćemo nekada biti zahvalni što se neka želja nij...

  „Sariam “ i „Rabiam “ . U knjizi 108 magi čnih reči ove dve reči, na nekom nepoznatom jeziku, bi trebalo da vam pomognu da u svojim mislima, odete do nekog, ostavite vama bitnu poruku, i vratite se nazad. Ponavljam, u svojim mislima, zatvorenih očiju. Ove dve reči, kao i njihova namena, izmamila mi je osmeh, ali i navela na razmišljanje. Moja prva pomisao je bila: „Pa zar ne radimo to svakoga dana?“ Koliko puta smo imali čitave priče u svojoj glavi koje se nisu obistinile, a onima sa malo više iskustva se čak i obistinile. Našem mozgu, a i srcu, zaista nisu potrebne  nikakve magične reči da bismo nekom preneli vrlo bitnu poruku, ili zaštitili dete pre odlaska u školu, ili rekli voljenima, koji su daleko od nas, da ih volimo. Snagu i moć molitve ne treba posebno ni naglašavati. Ako se zaustavimo, i pogledamo oko sebe i u sebi, možemo uočiti kako svakog dana prelazimo nebrojene kilometre u glavi kako bismo poslali poruku voljenima, što pre i zauvek. Oni malo vičniji u to...

Neke su ljubavi stvorene za večnost.                  Trenutak kada su mi te stavili u naručje, bio je trenutak prosvetljenja – momenat spoznaje bezuslovne ljubavi. Ta ljubav je najviša energija naše egzistencije, sila koja prevazilazi granice racionalnog. Ona je bezgranična i   sveprisutna, ona je suština našeg bića, neiscrpna snaga koja nas prožima i ispunjava dubokim unutrašnjim mirom. Bezuslovna ljubav deluje poput univerzalne sile koja nas povezuje, to je sila koja prkosi vremenu i prostoru. Ležimo u tišini, koža na koži, dva dela jedne celine, dve duše zagrljene u savršenoj harmoniji otkucaja srca, utopljene u oksitocin i blaženstvo. Ti si krv moje krvi, ti si osmeh moje duše. Ja sam ti udahnula život, a ti si meni zauzvrat razotkrio smisao postojanja, ulogu za koju sam se spremala čitavog života – ulogu majke. Veza između majke i deteta počinje mnogo pre prvog susreta licem u lice. Tokom trudnoće, moja krv postala je t...

  Vreme je duboko utkano u materiju zvanu život i poznaje samo jedan pravac, naime, da nas vodi do cilja jednog svakog života -smrti.  Ne možemo da ga vidimo, čujemo ili opipamo, ali ono je naš neraskidivi saputnik. Njemu dugujemo naše juče, naše danas i naše sutra. Bez prolaznosti vremena, naš život i život cele planete bi izgubio smisao jer upravo prolaznost čini svaki momenat dragocenim.  Nigde se prolaznost vremena ne može bolje sagledati nego u zemlji  Fir Bolga, Tuatha De Dannan, Druida, veštica, vila i vilenjaka – zemlji 5000 izlazaka sunca – Irskoj (Éire).  Priča počinje u dalekoj prošlosti, pre postojanja mržnje, pre postojanja ratova, pre postojanja ljudi – u vreme pre postojanja pojma vremena. Jednoga dana pre oko 300 miliona godina obuzeta stvaralačkim zanosom, naša planeta je odlučila da jedno tropsko more u oblasti današnjeg Ekvatora sudaranjem tektonskih ploča načini ostrvom i pošalje ga na daleki sever. Tamo gde su nekada bili krista...