TESLINE GOSPOĐICE

  U sutonu, niz klizavu kaldrmu ulice po imenu „Pijane breskve“, ređale su se kamene dvospratnice zamagljenih prozora. Naslonjene jedna na drugu, s krovovima punim svilenkastog, novonapalog snega, izgledale su onako kao i samo ime ulice, blago nagnuto, nesigurno, ali toplo i prisno. Pažljivo se spuštajući polumračnom ulicom, osvetljenom tek ponekom svetiljkom u obliku breskve, čovek se uputio u radnju u prizemlju kuće, smeštene između obućara i krojačke radnje. „Evo me, stigao sam na vreme pre nego što zatvorite… dobro veče“, reče čovek, otvarajući vrata i stresajući s čizama i kaputa sneg. „Dobro veče. Izvolite, gospodine Zeko, uđite.“ Zeko je stao kraj pulta gazde Petronija, dok su mu kapljice usitnjenog snega klizile niz kaput. „Jedva sam stigao, po ovom ledu. Trebalo bi posuti so po trotoarima — neko bi mogao ozbiljno da se povredi.“ „Jutros su nam iz grada potvrdili da će noćas posuti so. Jedna naša mušterija se jutros zamalo okliznula. Na sreću, komšija ju je uhvati...

Da li je ljubav kada zavoliš nekog koga ne znaš, kada ti je duša još čista i ne boli? Da li je ljubav kada srce bez rezerve predaš i pustiš ga da voli? Da li je ljubav kada osetiš treptaj u pogledu koji ti se smeši kada nekoga čvrsto pod ruku držiš? Da li je ljubav kada te neko zagrljajem uteši, a ti se u zagrljaj zaljubiš? Da li je ljubav stajanje na kiši dok ti zračak sunca obasjava oči? Da li je ljubav pesma koja nas razuma liši  ili zvuk melodije na našoj ploči? Da li je ljubav kada zavoliš nekog koga znaš, kada vam je duša umorna od patnje i boli? Da li je ljubav kada srce bez rezerve predaš i pustiš ga da zauvek jednog voli?! Nataša

Gledala sam Sunce kako sija i nebo u svim nijansama vizantijskog plavog, Gledala sam i prazne obale kojima nemirni vetar prija, ali ne videh u svim tim nemirima mira takvog. Gledala sam i rasplamsanu vatru koju kiša gasi, i zemlju koja upija vlažnost i hrani svoju glad, Gledala sam i tužna lica koja mili osmeh krasi, ali ne videh da je neki od njih zauvek ostao mlad.   Gledala sam i sumrak koji umorni mesec gasi Zvezdu koja se probija da nebu ponovo da smisao, Gledala sam i beskućnike koji mole da ih neko spasi, ali ne videh čak ni onog ko bi im suzu sa lica obrisao.   Gledala sam i mnoge živote koji su se za tren ugasili, nisu uspeli ni da puste glas,  Gledala sam i gledam još uvek, bar su se skrasili... I videh, u tome je spas! Nataša

  Испричаћу вам причу која се десила једном дванаестoгодишњем дечаку пре пар дана у Диселдорфу. Догађај је чудесан у ово наше време охладнеле љубави. Дечак се возио трамвајем 706 и као и сви дечаци његовог узраста гледао рилс на интернету. Тако се опуштао након напорног фудбалског тренинга. У једном моменту 706 се претворила у 704 и возила даље као таква, а да возач ништа није објавио путницима. Напољу је био мрак, зимско доба, када је дечак проверио где се налази и приметио да не зна где је. Уплашио се у моменту, а онда је и возач објавио задњу станицу Бетрибсхоф-Лиренфелд, тј. возни парк трамваја. Дечак је схватио да је залутао и обратио се возачу са питањем где би била следећа станица у супротном смеру. Али није било такве станице у близини и дечаку је све то изгледало јако компликовано по овом мраку. Зазвонио је телефон. Тата је звао. Тата је одмах схватио у каквој је дечак ситуацији. Одлучним гласом замолио је возача трамваја да дечаку назове такси који ће бити...

Sjena kao tanka nit javi se ponekad i prelazi u rijeku – glasnu, žurnu, moćnu, tamnu i duboku...  duboku kao ponor bez dna... Ponekad je teško iz nje izaći... put dug, trnovit... I taj osjećaj da si bila tu. Znam – nitko te nije vidio i nitko te nije čuo, ali ja sam osjetila... bila si tu! Čula sam tvoj nježan glas i osjetila tvoj miris – na jabuke i cimt. Ali taj čarobni trenutak nikad ne ostaje dugo… I ponekad mi se javiš u snu, čujem tvoj glasni smijeh i tvoje riječi: „Nemoj biti tužna“. Bila si tu, u mojim mislima, u mome srcu – tu ćeš zauvijek i ostati, jer kako kažu:  „Voljeni nikad ne umiru – oni žive i dalje u našim sjećanjima“... Ali ipak: srce čezne za prošlošću i tuga ostaje... kao otvorena rana koja nikad ne zarasta... Gordana

 „Не знају они да ја имам још пет полуга оптимизма у подруму“, рече мој пријатељ у односу на непријатеље. Полуга оптимизма, стварно оригинално. Некада смо се од сурове будућности и сваке беде бранили полугама злата, а данас, ето , потребне су нам „полуге оптимизма“. У данашње доба када се свуда сеје мржња, страх, шири тама у свим облицима, оптимизам и срдачни смех могу стварно засијати као право злато. Зато драги пријатељу и сви остали пријатељи: Негујемо наше полуге оптимизма! Ах да, неко је паметан још рекао: „Дај ми полугу и померићу Земљу!" Сматрам   да исто тако и ова наша „полуга оптимизама“ може покренути пуно позитивних светова. Снежана