Vratila sam se...

 

Posmatram svoje pune, neotpakovane kofere koji čekaju u predsoblju mog stana. Stoje tamo  otkako smo se vratili, dva ili tri dana posle odmora. Moj muž bi vam sada rekao da koferi tu stoje četvrti dan, ali nešto je on zbunjen u poslednje vreme, tako da ne verujte u sve što vam kaže...

 

Tu su koferi, kao nepozvani gosti, kojima je prosto nezgodno, jer ne znaju da li da se izuju i uđu u stan ili da ipak sačekaju, dok ja svoj iznenađeni, skoro pa uvređeni kez sklonim s lica i poželim im dobrodošlicu, najtopliju što u tom trenutku mogu.

 

Dok opušteno pijem popodnevnu kafu, pomislim, ako ih otvorim, znači li to da ih moram vratiti na njihovo mesto, gde će čučati i skupljati prašinu sve do sledećeg leta... A to bi tada značilo da je odmor definitivno prošao. Ovako, kako prođem pored njih, prisetim se da smo eto, tek stigli „od kuće“. Izgleda da na taj način želim da zadržim osećaj zadovoljstva i opuštenosti koji sam osećala tamo, „kući“.

                     

Setim se svih nijansi onog našeg neba. Miris tog sunca, koje sija jače i drugačije. Osećam zelenu travu doma mog. Čujete li... šuštanje one lipe ili breze, trešnje ili kajsije?

Čujete li tu simfoniju, najlepše pesme? I ovde ima raznih pesama, samo što ovdašnje pesme imaju drugačije note, koje teško razaznajem… ili se ne trudim da ih razumem... 

 

Razumete me, sigurna sam. A i ako ne, nebitno je... odoh, imam posla. Nemojte me zamajavati tim nostalgičnim osećanjima. Vreme je da sve dođe na svoje mesto, ima tu neke čari. Odoh da otvorim kofere i pustim onaj prošvercovani miris sunca, trave, neba i mora da zamiriše ceo stan... 

Hej, vratila sam se.

Gospođica J.