Kada se duše prepoznaju ili Znam te, iako te ne poznajem

 

Prepoznali smo se, iako se prvi put vidimo — kao da se naše duše vekovima poznaju. Ne poznajem te, a ipak te dobro znam. Samo se još moram setiti gde su nam se duše srele. Jer tvoje oči nikada nisam videla, kao ni ti moje, ali u tebi ima nešto staro, poznato, blisko.

Ako taj osećaj povezanosti nije najveći dokaz životnog ciklusa, onda zaista ne znam šta jeste.

Izgledaš potpuno drugačije od mene, a možda si mi bila majka, ili sam ja bila tvoja baka. Možda ćerka, sestra, ili najbolja drugarica s kojom sam delila sve tajne. I danas ti ih ne pričam — jer znam da ih već znaš, bez ijedne izgovorene reči.

Dogode nam se tako neki ljudi. Prođu pokraj nas, a mi, obuzeti svojim životima, ne primetimo ih — iako ih željno očekujemo. Zato moram držati podignutu glavu i otvorene oči dok čekam.

Ali kažu da svemir šalje samo onda kada prestaneš da tražiš. Kada pustiš. Jer svemir zna pravo vreme za sve naše želje. Zna i nešto više od nas — da ćemo nekada biti zahvalni što se neka želja nije ostvarila. Iako smo je jarko želeli, i bili ogorčeni na sudbinu što nam je nije ispunila.

Zato moramo paziti šta želimo. I pre svega, moramo verovati da nam dolazi ono što nam pripada — onda kada je za to najbolje vreme.

A ti, došla si u pravi čas, iako si oduvek tu. To znam ja, a znaš i ti. Znamo mi.

 

Tebi Biljana

Tebi Svetlana 

Tebi Danijela 

Drago mi je što ste se vratile, iako nikada niste nigde ni otišle.

Za nova prijateljstva — tiha i nežna,
što stižu kao šapat iz nekog davnog sveta.
Dobrodošle, prepoznate duše

Gospođica J.