Prepoznali smo se, iako se prvi put
vidimo — kao da se naše duše vekovima poznaju. Ne poznajem te, a ipak te dobro
znam. Samo se još moram setiti gde su nam se duše srele. Jer tvoje oči nikada
nisam videla, kao ni ti moje, ali u tebi ima nešto staro, poznato, blisko.
Ako taj osećaj povezanosti nije
najveći dokaz životnog ciklusa, onda zaista ne znam šta jeste.
Izgledaš potpuno drugačije od mene, a
možda si mi bila majka, ili sam ja bila tvoja baka. Možda ćerka, sestra, ili
najbolja drugarica s kojom sam delila sve tajne. I danas ti ih ne pričam — jer
znam da ih već znaš, bez ijedne izgovorene reči.
Dogode nam se tako neki ljudi. Prođu
pokraj nas, a mi, obuzeti svojim životima, ne primetimo ih — iako ih željno
očekujemo. Zato moram držati podignutu glavu i otvorene oči dok čekam.
Ali kažu da svemir šalje samo onda
kada prestaneš da tražiš. Kada pustiš. Jer svemir zna pravo vreme za sve naše
želje. Zna i nešto više od nas — da ćemo nekada biti zahvalni što se neka želja
nije ostvarila. Iako smo je jarko želeli, i bili ogorčeni na sudbinu što nam je
nije ispunila.
Zato moramo paziti šta želimo. I pre
svega, moramo verovati da nam dolazi ono što nam pripada — onda kada je za to
najbolje vreme.
A ti, došla si u pravi čas, iako si
oduvek tu. To znam ja, a znaš i ti. Znamo mi.
Tebi Biljana
Tebi Svetlana
Tebi Danijela
Drago mi je što ste se vratile, iako
nikada niste nigde ni otišle.
Za nova prijateljstva — tiha i nežna,
što stižu kao šapat iz nekog davnog sveta.
Dobrodošle, prepoznate duše
Gospođica J.