U sutonu, niz klizavu kaldrmu ulice po imenu „Pijane breskve“, ređale su se kamene dvospratnice zamagljenih prozora. Naslonjene jedna na drugu, s krovovima punim svilenkastog, novonapalog snega, izgledale su onako kao i samo ime ulice, blago nagnuto, nesigurno, ali toplo i prisno. Pažljivo se spuštajući polumračnom ulicom, osvetljenom tek ponekom svetiljkom u obliku breskve, čovek se uputio u radnju u prizemlju kuće, smeštene između obućara i krojačke radnje. „Evo me, stigao sam na vreme pre nego što zatvorite… dobro veče“, reče čovek, otvarajući vrata i stresajući s čizama i kaputa sneg. „Dobro veče. Izvolite, gospodine Zeko, uđite.“ Zeko je stao kraj pulta gazde Petronija, dok su mu kapljice usitnjenog snega klizile niz kaput. „Jedva sam stigao, po ovom ledu. Trebalo bi posuti so po trotoarima — neko bi mogao ozbiljno da se povredi.“ „Jutros su nam iz grada potvrdili da će noćas posuti so. Jedna naša mušterija se jutros zamalo okliznula. Na sreću, komšija ju je uhvati...