Novi grad, novo poglavlje...

 

Čitali smo onu pesmu, o dolasku u neki grad, bilo koji grad! Znamo da se u bilo koji grad, stiže kasno, a kažu obično se stiže nedeljom, kao što sam i ja tada stigla u ovaj grad.

 

Sećam se svega! Mada nisam sigurna da li želim da se osvrnem za sobom. Ali zašto? To je sve već prošlost, sada nema straha od neizvesnosti.

Zašto me tuga obuzme, sećajući se svega?!

 

Onaj osećaj pisanja poslednje stranice izlizane stare izbledele knjige, koju vucaram dugi niz godina, kao ispisanu istoriju jednog dela svog mladog života, na moju sreću knjiga je puna radosti, ljubavi, bezbrižnosti, nade. Poneka slova su umrljana od devojačkih suza, ali je ipak puna rečenica sreće ispisanih svih bojama, raznih nijansi. Zahvalna sam na tome!

 

Ali znate i sami, pogotovo vi koji ste došli u neki grad, bilo koji grad a kao sto znamo u bilo koji grad se dolazi kasno, a često i nedeljom, koliko je teško sastaviti poslednje rečenice koje ujedno zatvaraju staro, a otvaraju novo poglavlje.

 

Ovaj novi grad pruža mi "ganz" novu ukoričenu praznu knjigu, obrađenu divnim povezom i najfinijom vrstom mekog papira...nekako je primamljiv ali ipak deluje oštar, malo me je strah i zato mi je odbojan. Prosto me savlada trema, od pomisli da u njoj ostavim čak i jedno slovo, a kamoli ispišem sledeće poglavlje svog života.

A ipak znam, da moram!

Kao što i svako mora, ko dođe u svaki novi grad, često nedeljom kasno!

 Gospođica J.