Spakovala sam tugu u kofer i čekam voz beskraja da prođe i ponese sve teške dane. Može li poneti taj teret koji nosim godinama za jedan tren, da i meni svane? Ne može se poneti baš sve što mislim i što jesam, nekada mi snaga ostane u suzi, ali nek ponese bar pola moje tuge dok stoji u pauzi. U tom teškom koferu od tuge ima i slika koje čuvam da ne izblede – trenutke koje ću sakriti u kutak, da nevina srca ne zalede. Možda onima što nemaju ništa ovaj kofer bude sve, u pregradama mog očaja nađu tračak nade... I najbolje je da tako ostane. Onima sto nemaju sebe neka bude sreća. Tražeći sreću često se gube u svetu iluzija bez pravog cilja zaboravljaju ko su, a duša im puna izobilja. Spakovala sam kofer i na daleki put se spremam, nego hoću li moći ja bez tuge, kada sreće već nemam?! Nataša