TESLINE GOSPOĐICE

  Da počnem od početka ili od kraja, Ili sam negde na sredini zapela. Hod mi je miran, koraci laki a misli još lakše. Upravo sam sprala sve prljavštine sa ruku što mi drugi ljudi zalepiše, Zapalila tuđe reči, klevete, urlike, lažna obećanja, Oprala krv od ujeda prijateljskih neprijatelja. Prošla je bura kroz moju sobu, Orkan ružnih i uspomena. Priznajem, pomeralo se moje cveće na prozorima, Slike uspomena se razmenjivale u vazduhu, Lažne reči, lažni poljupci, lažna obećanja Lažna, a poznata lica prevrtala moje stvari U potrazi za svojim skloništem u mojoj duši. Ne, ovi stihovi nemaju veze ni sa čim lošim, Ni sa prošlošću, ni sa onim što želimo zaboraviti... Imaju veze samo sa dve reči... „Jednog dana“... Jednog dana, a taj dan će doći, Kao što zvuči početak svake bajke, Shvatićemo da su sve bure oko nas, u našoj „sobi“ i u nama, Bile dobrodošle od nas samih. Mi smo im rekli „Dobar dan, sedite, nastanite se“. Jer ionako, kažu ljudi, kad osta...

  Ne znam za vas, ali meni suze poslednjih dana padaju same... skoro pa da nema razloga za to. Da li mi se to podsmevate? Vama se to, zasigurno, nikada ne događa. Da, da, suze su za one „preemotivne“, za one koji dramatizuju svaku glupost. Toliko su dosadni da im ne smeš ni sliku kučeta ili mačeta pokazati, jer znaš da će odmah zasuziti. Ne daj Bože da vide slike bebe ili možda bake stare... tada si tek u problemu! Grca, šmrkće i prosto se guši čak i kad vidi neku glupu reklamu, a za film isplače dušu pa sutradan ne može ni na posao da ode, zato što bi možda bio u situaciji da će neko prijaviti slučaj policiji zbog eventualnog nasilja u porodici, i eto ti problema za vrat. Baš su naporni i nikad ne znaš šta možeš da očekuješ od njih.   Hrabri su oni pravi, stameni i snažni. Taj ti ne bi zaplakao ni da mu prst seku. Rekao bi: „Seci, ponos i dostojanstvo su najvažnije stvari u životu. Jedan prst manje-više...“ Tako stabilan i jak, smatra da je pokazivanje emocija najveći nep...

  Ležimo obavijeni mrakom, svako u svojoj tišini, svako u svom virtuelnom svetu. Reči više gotovo da ne postoje. Tek ponekad se jave, okrnjene, šuplje, osipaju se poput trule krpe. Čak i kada pokušamo da ih izgovorimo, naš jezik se sapliće, reči nam se zabadaju u grlu, guše nas, isuviše slabe da bi se oslobodile stega našeg digitalnog sveta u kojem smo zarobljeni. Jer ovome   svetu naše reči ne trebaju – mi smo samo nemi posmatrači, voajeri tuđih života. Čudna je tvorevina govor – jedan živi organizam podložan stalnoj promeni. Jezik kojim govorimo formira naše poimanje stvarnosti, utiče na način kojim procesuiramo informacije, oblikuje naša opažanja, naše radnje, pomaže nam da razumemo i sebe i druge. On daje krila našem duhu i mašti, pomaže nam da pretočimo osećanja u reči, da formiramo mišljenja i usvajamo nova znanja. Jezik je vrhunsko dostignuće ljudske rase –  jezik je deo našeg identiteta. Danas postoji oko 7.000 različitih jezika. Njihov nastanak doseže u dalek...