TESLINE GOSPOĐICE

  Da li se mi zaista upoznajemo ili se samo susrećemo s drugim ljudima? Susret je tako lak i jednostavan, gotovo svaki put. Upoznavanje, pak, nikada nije završeno iako se upoznajemo samo jednom. Ipak nekoga upoznajemo iznova svaki put, čak i kada mislimo da ga već poznajemo. Ako se poznajemo, da li se zaista i prepoznajemo? A ako se prepoznajemo, da li to nužno znači da se poznajemo? Znamo li se zaista, iako vreme ide u prilog našem poznanstvu? Ili možda tek oni koje sretnemo nakon dugo vremena otkrivaju da ih poznajemo kao da su nam oduvek bliski. Ne mislite li da upoznati i  znati, prepoznati nekoga pre sve ima veze, da li i koliko poznajemo sebe, i ako se oduvek znamo, u stvari smo se prepoznali pre svih i svakoga. Lepo je upoznati, sresti pa i prepoznati, ali pre svega sebe. Gospođica Jasna

  Kažu da se sve dešava sa razlogom. Bila je to godina kada smo dobili poziv od Zelenog Boga – poziv koji se ne odbija. Na vrhu planine, tamo gde oblaci ljube planinske vrhove naborane poput zelene muslinske suknje čuči Zeleni Bog. I posmatra. Toga dana, kada sam stigla, na vratima mog apartmana dočekao me je On. Dva potpuna stranca vođena istim ciljem, čiji su se putevi neočekivano ukrstili. Od tog trenutka koračali smo zajedno. Tumaramo vrhovima planina, Zeleni Bog nam pokazuje put. Hodamo satima, magla nam se poput paučine lepi za kožu, lepi za oči, udišemo je, pluća nam ispunjava oštri vazduh šume –   hodamo dalje, posrćemo, ustajemo, osećam bol u levom stopalu – nastavljamo hrabro i nikako ne stajemo – jer mi nismo obični putnici – mi smo lovci na svetlost, mi smo lovci na senke. On priča o Markusu Aurelijusu i stoicizmu, priča mi budizmu, o meditaciji i disanju – uči me da dišem – dišemo zajedno – vazduh je svež i oštar poput noža, puni nam pluća...

  Sama sam. To je za mene luksuz. U plemenitoj svečanoj tišini sam i želim da nešto lepo pošaljem u etar. Postoje osobe koje su inspiracija za život i ljubav. Takva je i prof. dr Spomenka Mujović. Kada čujemo takvu osobu ili je sretnemo odjednom ćemo zaboraviti na vreme, naći se u osećaju večnosti na zemlji i pre svega biće nam lepo. Volela bih da svi obratimo pažnju na takve osobe koje su prijatne, koje nas dižu u svakom pogledu i koje ne moraju imati profesorsku titulu da bi bile lekovite. Često je takvo i milo dete ili neka dobra baka ili deka, komšija ili komšinka, prodavačica u pekari… Imala sam sreće da imam i takvu majku. Umela je da se smeje, skoro nikada se nije žalila, dobru reč je volela i dobro i mudro zborila. Kraljevski je umrla, samo zaspala.   „Nešto lepo… kuku nama ako toga nestane.“ Obratimo pažnju na nesto lepo: na pčelu u letu, na oblak na nebu, jednu od mnogobrojnih zvezda. Obratimo pažnju na cvrkut ptica, šum tise, miris li...

Priroda nije samo ono što se može videti golim okom… ona takođe sadrži slike unutrašnjosti duše. E. Munch ‘Ko prođe kroz Đavolju klisuru sa čistim srcem, izaći će sa dušom lakšom nego što je bila.’  N.N.   Gledan kroz prizmu mog zelenog oka, svet je za mene oduvek bio zeleno mesto. Vidim ga u hiljadu različitih zelenih nijansi, svaka me doziva jedinstvenim jezikom, obasjava me energijom sunca pohranjenom u njenoj srži, šapuće mi na uho zaboravljenu kosmičku simfoniju mog rođenja. Svaka duša ima svoju jedinstvenu boju – jednu božansku vibraciju sa kojom smo stupili u život. Ona nas povezuje sa izvorom ljubavi, izvorom snage – ona je poput našeg unutrašnjeg kompasa koji nam pokazuje put. Godinama sam tražila zelenu nijansu svog rođenja. Tražila sam je na beskrajnim zelenim poljima, u debeloj hladovini četinarskih suma, u tirkiznim vodama brzih planinskih potoka i u zelenim primesama aura slučajnih prolaznika. Mnogo je snova trebalo da bude odsanjano i mnogo kor...

  „Aleksandraaaa deteeee! Gde mi je crveni ruž za usne?! Odmah da si ga vratila na mesto... Spremam se za proslavu, a pola kozmetike mi je nestalo!“  Tatjana, neispavana, otekla i na ivici nervnog sloma, traga za poslednjim tragovima dostojanstva – koje ovih dana dolazi u bočicama od 10ml i paletama sa zlatnim slovima. Danas mora da se pojavi. Posle 25 godina. Među one koji su je zadirkivali, gurali, šaptali kad prođe hodnikom. Danas mora da zablista. Ili barem da izgleda zanosnije od svih njih zajedno.  Dok Tatjana tumara po stanu, Micika sedi u svom perfektno opremljenom stanu , sa sheet maskom od 77,99 € zalepljenom kao tihi podsmeh celoj situaciji. Pod očima – FlashPatch pachevi, a na stolu tik uz nju – kolagen rastvoren u kristalnoj čaši.  „Ja lice ne perem ujutru. Voda je preteška. Ružina vodica – to je jedino što priznajem.“  Micin režim je svetinja. Njeno lice je teritorija visoke diplomatije:  Sheet maska – 77,99 €...

  Ne brinite, prošlo je. Znam, bilo je prilično gadno i jako surovo... sada možete ponovo disati. Samo polako udahnite vazduh, pa postepeno dišite sve dublje... i tako neko vreme, da napunite pluća, dok nas ova naša astro vrteška ne provoza još jedan nezaboravni krug, bez opomene da se veže onaj koji nije, a da ostali dobro zategnu sigurnosne pojaseve. Neki su još uvek pod prekrivačima. Neko je ostao pod krevetom u mraku. Većina se povukla u svoje dubine za koje nije ni slutila da postoje. Kako bi i slutili kada nisu bili ni svesni njihovog postojanja? Sve vreme su mislili da su spokojni, a ipak su živeli u zabludi. Vi što se i dalje krijete – na najdubljoj tački Atlantskog okeana, na najvišim netaknutim vrhovima, u dubinama šuma Amazona – uzaludno je. Budite sigurni da će vas pronaći, jer se nameračio da vas dotakne, pre ili kasnije, i oslobodi vas – vas samih. Kažu da ulazimo u vreme pretpremijere ličnih života. Uloge su podeljene, mi učimo tekst i čekamo da nas producent ...

  Ponekad pomislim kako nas je kosmos stvorio samo zato da bi postojao neko ko će se diviti njegovoj lepoti. Posmatrajući zvezde uvek me obuzme magični osećaj mira, sigurnosti, unutrašnje tišine i beskrajne ljubavi. Taj pogled u beskonačnost u meni budi neopisivu sreću, polet, snagu i nadu. Zvezde nas fasciniraju, jer podsvesno osećamo da smo sa njima neraskidivo povezani – gotovo svaki atom u ljudskom telu nekada je bio deo neke zvezde. Svi teški elementi, od kojih smo i mi građeni, nastali su u eksplozijama zvezda i samim zvezdama. Najvećim procentom sastojimo se od kiseonika iz Supernove, vodonik u našem telu potiče direktno od Velikog Praska a ugljenik od smrti manjih zvezda. Razmišljajući o tome, rečenica – ‘zemlja zemlji, pepeo pepelu i prah prahu’ dobija potpuno novi smisao – nijedan atom u svemiru se nikada ne gubi. Iz onoga što je bilo, što jeste i što će tek biti, u večnom ciklusu postajanja, nestajanja i ponovnog rađanja – nastaje nova materija. Broj atoma je...