TESLINE GOSPOĐICE

Sjena kao tanka nit javi se ponekad i prelazi u rijeku – glasnu, žurnu, moćnu, tamnu i duboku...  duboku kao ponor bez dna... Ponekad je teško iz nje izaći... put dug, trnovit... I taj osjećaj da si bila tu. Znam – nitko te nije vidio i nitko te nije čuo, ali ja sam osjetila... bila si tu! Čula sam tvoj nježan glas i osjetila tvoj miris – na jabuke i cimt. Ali taj čarobni trenutak nikad ne ostaje dugo… I ponekad mi se javiš u snu, čujem tvoj glasni smijeh i tvoje riječi: „Nemoj biti tužna“. Bila si tu, u mojim mislima, u mome srcu – tu ćeš zauvijek i ostati, jer kako kažu:  „Voljeni nikad ne umiru – oni žive i dalje u našim sjećanjima“... Ali ipak: srce čezne za prošlošću i tuga ostaje... kao otvorena rana koja nikad ne zarasta... Gordana

 „Не знају они да ја имам још пет полуга оптимизма у подруму“, рече мој пријатељ у односу на непријатеље. Полуга оптимизма, стварно оригинално. Некада смо се од сурове будућности и сваке беде бранили полугама злата, а данас, ето , потребне су нам „полуге оптимизма“. У данашње доба када се свуда сеје мржња, страх, шири тама у свим облицима, оптимизам и срдачни смех могу стварно засијати као право злато. Зато драги пријатељу и сви остали пријатељи: Негујемо наше полуге оптимизма! Ах да, неко је паметан још рекао: „Дај ми полугу и померићу Земљу!" Сматрам   да исто тако и ова наша „полуга оптимизама“ може покренути пуно позитивних светова. Снежана

Ima već nekoliko godina kako u mojoj staroj ulici ne stanuje ni jedno drvo… Nestalo je kradom, tiho, neopaženo i preko noći je zamenjeno betonskim blokovima. Nekako zajedno sa tim drvećem, nestajali su i ljudi koje volim. I njihovi osmesi. Neki zato što su zauvek otišli a neki zato što su se izgubili u betonskoj džungli. Vukući noge preko užarene zemlje, dok ih sunce nemilosrdno prži, poput zombija, počeli su besciljno da lutaju kroz betonski lavirint iz kojeg izlaz ne postoji. Beton je počeo da raste kao bolest, da se širi kao metastaza – ovde   još jedino korov uspeva, sve ostalo je odavno spaljeno… Dok rezignirano gledaju u sivilo zgrada, prašina im ulazi u nozrdve, u grlo, razara im sluzokožu, izjeda im   pluća, taloži se u venama poput katrana, prekriva im lica poput prljavog vela i utapa ih u sivilo oko njih. Čudna neka prašina, kao da se uvukla kroz nozdrve pravo do srca – obuzela ih srdžbom, ponekog   čak i besnilom i bahatošću, a ponekog samo čistom tugom. ...

  Da li se mi zaista upoznajemo ili se samo susrećemo s drugim ljudima? Susret je tako lak i jednostavan, gotovo svaki put. Upoznavanje, pak, nikada nije završeno iako se upoznajemo samo jednom. Ipak nekoga upoznajemo iznova svaki put, čak i kada mislimo da ga već poznajemo. Ako se poznajemo, da li se zaista i prepoznajemo? A ako se prepoznajemo, da li to nužno znači da se poznajemo? Znamo li se zaista, iako vreme ide u prilog našem poznanstvu? Ili možda tek oni koje sretnemo nakon dugo vremena otkrivaju da ih poznajemo kao da su nam oduvek bliski. Ne mislite li da upoznati i  znati, prepoznati nekoga pre sve ima veze, da li i koliko poznajemo sebe, i ako se oduvek znamo, u stvari smo se prepoznali pre svih i svakoga. Lepo je upoznati, sresti pa i prepoznati, ali pre svega sebe. Gospođica Jasna

  Kažu da se sve dešava sa razlogom. Bila je to godina kada smo dobili poziv od Zelenog Boga – poziv koji se ne odbija. Na vrhu planine, tamo gde oblaci ljube planinske vrhove naborane poput zelene muslinske suknje čuči Zeleni Bog. I posmatra. Toga dana, kada sam stigla, na vratima mog apartmana dočekao me je On. Dva potpuna stranca vođena istim ciljem, čiji su se putevi neočekivano ukrstili. Od tog trenutka koračali smo zajedno. Tumaramo vrhovima planina, Zeleni Bog nam pokazuje put. Hodamo satima, magla nam se poput paučine lepi za kožu, lepi za oči, udišemo je, pluća nam ispunjava oštri vazduh šume –   hodamo dalje, posrćemo, ustajemo, osećam bol u levom stopalu – nastavljamo hrabro i nikako ne stajemo – jer mi nismo obični putnici – mi smo lovci na svetlost, mi smo lovci na senke. On priča o Markusu Aurelijusu i stoicizmu, priča mi budizmu, o meditaciji i disanju – uči me da dišem – dišemo zajedno – vazduh je svež i oštar poput noža, puni nam pluća...

  Sama sam. To je za mene luksuz. U plemenitoj svečanoj tišini sam i želim da nešto lepo pošaljem u etar. Postoje osobe koje su inspiracija za život i ljubav. Takva je i prof. dr Spomenka Mujović. Kada čujemo takvu osobu ili je sretnemo odjednom ćemo zaboraviti na vreme, naći se u osećaju večnosti na zemlji i pre svega biće nam lepo. Volela bih da svi obratimo pažnju na takve osobe koje su prijatne, koje nas dižu u svakom pogledu i koje ne moraju imati profesorsku titulu da bi bile lekovite. Često je takvo i milo dete ili neka dobra baka ili deka, komšija ili komšinka, prodavačica u pekari… Imala sam sreće da imam i takvu majku. Umela je da se smeje, skoro nikada se nije žalila, dobru reč je volela i dobro i mudro zborila. Kraljevski je umrla, samo zaspala.   „Nešto lepo… kuku nama ako toga nestane.“ Obratimo pažnju na nesto lepo: na pčelu u letu, na oblak na nebu, jednu od mnogobrojnih zvezda. Obratimo pažnju na cvrkut ptica, šum tise, miris li...

Priroda nije samo ono što se može videti golim okom… ona takođe sadrži slike unutrašnjosti duše. E. Munch ‘Ko prođe kroz Đavolju klisuru sa čistim srcem, izaći će sa dušom lakšom nego što je bila.’  N.N.   Gledan kroz prizmu mog zelenog oka, svet je za mene oduvek bio zeleno mesto. Vidim ga u hiljadu različitih zelenih nijansi, svaka me doziva jedinstvenim jezikom, obasjava me energijom sunca pohranjenom u njenoj srži, šapuće mi na uho zaboravljenu kosmičku simfoniju mog rođenja. Svaka duša ima svoju jedinstvenu boju – jednu božansku vibraciju sa kojom smo stupili u život. Ona nas povezuje sa izvorom ljubavi, izvorom snage – ona je poput našeg unutrašnjeg kompasa koji nam pokazuje put. Godinama sam tražila zelenu nijansu svog rođenja. Tražila sam je na beskrajnim zelenim poljima, u debeloj hladovini četinarskih suma, u tirkiznim vodama brzih planinskih potoka i u zelenim primesama aura slučajnih prolaznika. Mnogo je snova trebalo da bude odsanjano i mnogo kor...