TESLINE GOSPOĐICE

  Čitali smo onu pesmu, o dolasku u neki grad, bilo koji grad! Znamo da se u bilo koji grad, stiže kasno, a kažu obično se stiže nedeljom, kao što sam i ja tada stigla u ovaj grad.   Sećam se svega! Mada nisam sigurna da li želim da se osvrnem za sobom. Ali zašto? To je sve već prošlost, sada nema straha od neizvesnosti. Zašto me tuga obuzme, sećajući se svega?!   Onaj osećaj pisanja poslednje stranice izlizane stare izbledele knjige, koju vucaram dugi niz godina, kao ispisanu istoriju jednog dela svog mladog života, na moju sreću knjiga je puna radosti, ljubavi, bezbrižnosti, nade. Poneka slova su umrljana od devojačkih suza, ali je ipak puna rečenica sreće ispisanih svih bojama, raznih nijansi. Zahvalna sam na tome!   Ali znate i sami, pogotovo vi koji ste došli u neki grad, bilo koji grad a kao sto znamo u bilo koji grad se dolazi kasno, a često i nedeljom, koliko je teško sastaviti poslednje rečenice koje ujedno zatvaraju staro, a otvaraju novo pogl...

  Postoje mesta sa kojima se osećamo povezanim, iako nikada nismo bili tamo. Kao da nas u snovima prizivaju, razapinju niti oko nas i samo čekaju pravi trenutak da nas uhvate u zamku. To su mesta kojima istinski pripadamo, koja nas zovu da se vratimo svojim korenima. Upravo tako je i ona mene godinama dozivala i ja sam znala da je konačno kucnuo čas našeg susreta. Firenca. Grad Bogova. Bogova umetnosti. Oni su moja religija, njihovoj umetnosti se molim. Veliki Dante, Leonardo da Vinči, Mikelanđelo, Raffaelo, Brunelleschi, Giotto, Donatello, Botticelli i mnogi drugi. Grad me je dočekao okupan suncem. Blistavo carstvo porodice Mediči. Njihov istančan osećaj za bankarstvo i umetnost je ostavio trajan pečat na Firencu. Duh renesanse je vidljiv na svakom koraku. U mnoštvu svoje božanske dece, Firenca je ipak imala svog miljenika – Mikelanđela. Njegova dela su simbol ovog grada. Priča počinje mermernim blokom dopremljenog brodom sa Sredozemnog mora. Bio je namenjen proj...

  Dok se ovih dana kanim, da tako neke račune, ja bih rekla svedem sa sobom, što nisam sigurna da bi potvrdili i moji slučajni ili namerni prolaznici.  U ovoj prebučnoj i zagušljivoj, prebukiranoj dvosmernoj ulici, punoj vozila različitih karakteristika, porekla, boja, jačine, nepoznatih, a poznatih lica, gde nalećemo i salećemo jedni druge, nemilice, užurbano s namerom ili neplanski.  Sedim u svojoj udobnoj, ali preskupoj, ipak pošteno zarađenoj „šumsko “ zelenoj somot fotelji, na mahagoni stočiću se puši topao Kopaonički čaj, prošvercovan letos iz Srbije. Napokon spremna, da obavim posao koji odlažem jako dugo, toliko dugo da me opet, proganja u supermarketu dok čekam red na kasi, kod ginekologa dok na godišnjem pregledu čekam u čekaonici.  Takođe na poslu osećam njeno prisustvo, toliko jako da mi prosto neprijatno da je ne pozovem da zajedno odemo na pauzu za ručak, pa da naručim i dve porcije sa dnevnog menija, jednu za sebe, a drugu za  nju, možda joj...

  Dve slike prirode. Nema različitosti, nema istovetnosti; tvrdo verovanje svojim očima, optička je varka.  U pitanju je drveće: svaka sličnost sa ljudima je namerna. Jedna velika književna i životna tema,  jer  je sve neodvojivo: delovi ovog našeg tkanja vremena, mesta i ljudi. Poštujući međusobnu različitost poštujemo jedinstvenost sopstvenog bića. Varijacije su jedan oblik u promeni. Sve je uvek isto i svi su uvek isti. I nije i nisu.   Ako mislite da je ovo previše filozofije, izađite na ulicu i pogledajte ljude...   Na sastanku čitalačkog kluba pričamo o romanu „Slepilo“ Ž. Saramaga. Tema romana: svi slepi. Isti ili različiti? Gospođica D.

Nekoliko Pastei de Nata kasnije stižemo do čuvenog tramvaja 28, originalnog tramvaja iz 1930.  godine. Sedamo u njega i on nas ekspresno vraća u neku davnu prošlost. Satima bismo se mogle voziti, ona i ja. Unutrašnjost tramvaja je kompletno od drveta. Ono što ovu vožnju čini posebnom je prolazak kroz ekstremno uzane i strme ulice sa oštrim krivinama. Ovakva vožnja postoji jedino u Lisabonu. Na dva sata od Lisabona čeka nas Cabo da Roca, surova lepota prirode, najjužnija tačka Iberijskog poluostrva i Evrope. Vetar nam je ušao u kosti, svaku našu poru ispunio ledenim vazduhom Atlantskog okeana. I evo ih, stoje tu prkosno kamene litice, vekovima odolevajući ledenim talasima. Osećamo strahopoštovanje prema tim relikvijama prirode, oh kakva gordost i lepota. Litice su slabo ograđene što nas navodi na pomisao na sve one izgubljene duše koje su odlučile da baš na ovom mestu okončaju svoje tužno bivsvovanje. Kao da su u fijucima vetra utkani njihovi krici da večno plove vodama Atlantika. C...

  Budim se u sobi bez prozora. Pitam se da li je već svanulo. U potpunoj tami čuje se samo zujanje klime. Nestrpljivost me ubija. Sa druge strane vrata grad čeka na nas. Legenda kaže da ga je osnovao ni manje ni više nego čuveni junak grčke mitologije – Odisej. Navodno ga je ovaj grad podsetio na njegovu grčku domovinu. Takođe ga zovu i „grad na sedam brda”. Grad koji ima izlaz na Atlantik i koji preseca reka Tejo, glavni grad Portugala, drugi najjužniji grad Evrope – Lisabon. Lisabon nas je dočekao raširenih ruku. Uzane ulice, kaldrma vekovima stara, opori mirisi kanala i ribe, šarenilo zgrada… Šetamo Lisabonom, ona i ja. Vreme je za nas zaboravljena kategorija. Opili su nas Atlantski vetrovi, muzika fađa I portugalska vina. Prepustile smo se njegovoj lepoti. Zlatno doba ovog grada vezano je za 15. i 16. vek. Beše to doba neustrašivih pomoraca, veličanstvenih brodova, osvajanja teritorija. Gde god da su njihovi brodovi pristali, katolicizam je nalazio nove sledbenike. Milo...

  Od svih misli koje preplavljuju moj mozak svakodnevno (većina njih tu boravi nezasluženo i suvišno) jutros pomislih samo na dve, ili je već to samo jedno pitanje. Zašto smo svi isti u tugi, bolu ili zajedničkoj nesreći (ratovima, zemljotresima…)?  Najblaži primer podele tuge i razumevanja videh u čekaonici kod dečijeg lekara. Svaka majka deli bol sa svojim detetom, ali podjednako i sa ostalim mamama. Koja to sila sve nas izjednači u momentu kada kročimo tu „sobu za čekanje”? Više nije ni bitno odakle dolazite, kojim poslom se bavite, jeste li skuvali tog dana ručak, očistili kuću…jeste li dobra mama? A svaka je najbolja za svoje dete na svoj način. I svaka je u tom momentu apsolutna ista u svom bolu. I isti svi smo pri rastancima na aerodromima ali i sahranama, u bolnicama i u svemu lošem što može zadesiti čoveka.  Ali ipak… nismo isti kada delimo sreću, uspeh, radost, i što je najgore biramo sa kim to delimo. Zar ne bi trebalo biti obrnuto? Biramo koga ćemo pozvati na ...