Od svih misli koje preplavljuju moj mozak svakodnevno (većina njih tu boravi nezasluženo i suvišno) jutros pomislih samo na dve, ili je već to samo jedno pitanje. Zašto smo svi isti u tugi, bolu ili zajedničkoj nesreći (ratovima, zemljotresima…)?
Najblaži primer podele tuge i razumevanja videh u čekaonici kod dečijeg lekara. Svaka majka deli bol sa svojim detetom, ali podjednako i sa ostalim mamama. Koja to sila sve nas izjednači u momentu kada kročimo tu „sobu za čekanje”? Više nije ni bitno odakle dolazite, kojim poslom se bavite, jeste li skuvali tog dana ručak, očistili kuću…jeste li dobra mama? A svaka je najbolja za svoje dete na svoj način. I svaka je u tom momentu apsolutna ista u svom bolu. I isti svi smo pri rastancima na aerodromima ali i sahranama, u bolnicama i u svemu lošem što može zadesiti čoveka.
Ali ipak… nismo isti kada delimo sreću, uspeh, radost, i što je najgore biramo sa kim to delimo. Zar ne bi trebalo biti obrnuto? Biramo koga ćemo pozvati na rođendan, venčanje... Zar je intimnost veća kada delimo radost, a tuga se sama daje i raspoznaje. Možda bi trebali početi biti srećni i zadovoljni i zbog stranca na ulici, ili običnog gesta ljudskosti i pomoći. Tada bi možda dobili konačno rešenje ove zemaljske ukrštenice, osmosmerke, sudokua…
Ako je neko rešio do sada, neka nam javi, kako bi nam život bio dvosmeran, u uzimanju i davanju, u bolu i sreći. Bili bismo možda potpuni, ne bismo srce zbunjivali zbog pogrešnih putokaza.
Toliko je podela oko nas na ovom svetu, budimo bar jedan dan celi i u miru.
Svetlana
Коментари
Постави коментар