Tražim po ormaru onu belu bluzu koju sam „skoro“ kupila, na njoj je još uvek etiketa. Nažalost, nisam imala prilike da je nosim....sitna deca i bela odeća... Izvadila sam je par puta iz ormara, nameravajući da je obučem, ali bih je svaki put vratila zbog straha da će Marfijev zakon odraditi svoje... A i zaista koja je verovatnoća da neće poslužiti kao portikla ili maramice za suze mlađeg deteta ili, ne daj bože, za još nešto drugo… Tako da bih je svaki put uredno vratila na mesto u ormaru, gde je ona čekala svoje vreme.
Dok je sada tražim, toliko se radujem da ću napokon imati priliku da je obučem i prisećam se kada sam je tačno kupila... I shvatam da je kupljena pre tačno šest godina, a meni je delovalo da je to baš nešto nedavno bilo, baš čudno... Uzimam je sa čiviluka i razmišljam da sam je bar oprala pre nego što je obučem. Šta bi mi majka rekla... obući novu stvar neopranu...ali bluza je toliko dugo u mom posedu da ima i stanarsko pravo... tako da…
Brzo cepam etiketu da se ne bih predomislila i guram ruku u jedan, a zatim jeeedva u drugi rukav i shvatim da... da mi je baš tesna, da čak ni jedno dugme, ne mogu zatvoriti... jao, etiketa... pocepala sam etiketu... Alo, ženo, kupila si je pre šest godina, šta bi ti sa etiketom?! Da nećeš možda da vratiš bluzu ili je zameniš za bar dva broja veću… Nasmejah se naglas samoj sebi od ironije života, zgužvam bluzu i žurno je ubacim u kantu za đubre – istog trenutka...bez imalo premišljanja... STANI... SMRŠAĆEŠ... IPAK JE KOŠTALA DOSTA NOVCA... PRAVA SVILA.... PROBAJ JE JOŠ JEDNOM...UVUCI STOMAK...
Ali ne!
Ipak zadovoljno izvlačim iznošenu, ali
proverenu košulju koju sam na velikom popustu kupila. Grabim svoje beleške i
knjigu, iškrabanu kao da sam iz nje učila za prijemni za Filološki fakultet.
Navlačim cipele za kišu, uzimam kišobran i hitam po pljusku ka mojim novim
drugaricama, srećna i zadovoljna.
Teslina gospođica J.
❤️
ОдговориИзбриши💐♥️
Избриши