TESLINE GOSPOĐICE

  Sama sam. To je za mene luksuz. U plemenitoj svečanoj tišini sam i želim da nešto lepo pošaljem u etar. Postoje osobe koje su inspiracija za život i ljubav. Takva je i prof. dr Spomenka Mujović. Kada čujemo takvu osobu ili je sretnemo odjednom ćemo zaboraviti na vreme, naći se u osećaju večnosti na zemlji i pre svega biće nam lepo. Volela bih da svi obratimo pažnju na takve osobe koje su prijatne, koje nas dižu u svakom pogledu i koje ne moraju imati profesorsku titulu da bi bile lekovite. Često je takvo i milo dete ili neka dobra baka ili deka, komšija ili komšinka, prodavačica u pekari… Imala sam sreće da imam i takvu majku. Umela je da se smeje, skoro nikada se nije žalila, dobru reč je volela i dobro i mudro zborila. Kraljevski je umrla, samo zaspala.   „Nešto lepo… kuku nama ako toga nestane.“ Obratimo pažnju na nesto lepo: na pčelu u letu, na oblak na nebu, jednu od mnogobrojnih zvezda. Obratimo pažnju na cvrkut ptica, šum tise, miris li...

Priroda nije samo ono što se može videti golim okom… ona takođe sadrži slike unutrašnjosti duše. E. Munch ‘Ko prođe kroz Đavolju klisuru sa čistim srcem, izaći će sa dušom lakšom nego što je bila.’  N.N.   Gledan kroz prizmu mog zelenog oka, svet je za mene oduvek bio zeleno mesto. Vidim ga u hiljadu različitih zelenih nijansi, svaka me doziva jedinstvenim jezikom, obasjava me energijom sunca pohranjenom u njenoj srži, šapuće mi na uho zaboravljenu kosmičku simfoniju mog rođenja. Svaka duša ima svoju jedinstvenu boju – jednu božansku vibraciju sa kojom smo stupili u život. Ona nas povezuje sa izvorom ljubavi, izvorom snage – ona je poput našeg unutrašnjeg kompasa koji nam pokazuje put. Godinama sam tražila zelenu nijansu svog rođenja. Tražila sam je na beskrajnim zelenim poljima, u debeloj hladovini četinarskih suma, u tirkiznim vodama brzih planinskih potoka i u zelenim primesama aura slučajnih prolaznika. Mnogo je snova trebalo da bude odsanjano i mnogo kor...

  „Aleksandraaaa deteeee! Gde mi je crveni ruž za usne?! Odmah da si ga vratila na mesto... Spremam se za proslavu, a pola kozmetike mi je nestalo!“  Tatjana, neispavana, otekla i na ivici nervnog sloma, traga za poslednjim tragovima dostojanstva – koje ovih dana dolazi u bočicama od 10ml i paletama sa zlatnim slovima. Danas mora da se pojavi. Posle 25 godina. Među one koji su je zadirkivali, gurali, šaptali kad prođe hodnikom. Danas mora da zablista. Ili barem da izgleda zanosnije od svih njih zajedno.  Dok Tatjana tumara po stanu, Micika sedi u svom perfektno opremljenom stanu , sa sheet maskom od 77,99 € zalepljenom kao tihi podsmeh celoj situaciji. Pod očima – FlashPatch pachevi, a na stolu tik uz nju – kolagen rastvoren u kristalnoj čaši.  „Ja lice ne perem ujutru. Voda je preteška. Ružina vodica – to je jedino što priznajem.“  Micin režim je svetinja. Njeno lice je teritorija visoke diplomatije:  Sheet maska – 77,99 €...

  Ne brinite, prošlo je. Znam, bilo je prilično gadno i jako surovo... sada možete ponovo disati. Samo polako udahnite vazduh, pa postepeno dišite sve dublje... i tako neko vreme, da napunite pluća, dok nas ova naša astro vrteška ne provoza još jedan nezaboravni krug, bez opomene da se veže onaj koji nije, a da ostali dobro zategnu sigurnosne pojaseve. Neki su još uvek pod prekrivačima. Neko je ostao pod krevetom u mraku. Većina se povukla u svoje dubine za koje nije ni slutila da postoje. Kako bi i slutili kada nisu bili ni svesni njihovog postojanja? Sve vreme su mislili da su spokojni, a ipak su živeli u zabludi. Vi što se i dalje krijete – na najdubljoj tački Atlantskog okeana, na najvišim netaknutim vrhovima, u dubinama šuma Amazona – uzaludno je. Budite sigurni da će vas pronaći, jer se nameračio da vas dotakne, pre ili kasnije, i oslobodi vas – vas samih. Kažu da ulazimo u vreme pretpremijere ličnih života. Uloge su podeljene, mi učimo tekst i čekamo da nas producent ...

  Ponekad pomislim kako nas je kosmos stvorio samo zato da bi postojao neko ko će se diviti njegovoj lepoti. Posmatrajući zvezde uvek me obuzme magični osećaj mira, sigurnosti, unutrašnje tišine i beskrajne ljubavi. Taj pogled u beskonačnost u meni budi neopisivu sreću, polet, snagu i nadu. Zvezde nas fasciniraju, jer podsvesno osećamo da smo sa njima neraskidivo povezani – gotovo svaki atom u ljudskom telu nekada je bio deo neke zvezde. Svi teški elementi, od kojih smo i mi građeni, nastali su u eksplozijama zvezda i samim zvezdama. Najvećim procentom sastojimo se od kiseonika iz Supernove, vodonik u našem telu potiče direktno od Velikog Praska a ugljenik od smrti manjih zvezda. Razmišljajući o tome, rečenica – ‘zemlja zemlji, pepeo pepelu i prah prahu’ dobija potpuno novi smisao – nijedan atom u svemiru se nikada ne gubi. Iz onoga što je bilo, što jeste i što će tek biti, u večnom ciklusu postajanja, nestajanja i ponovnog rađanja – nastaje nova materija. Broj atoma je...

  Prepoznali smo se, iako se prvi put vidimo — kao da se naše duše vekovima poznaju. Ne poznajem te, a ipak te dobro znam. Samo se još moram setiti gde su nam se duše srele. Jer tvoje oči nikada nisam videla, kao ni ti moje, ali u tebi ima nešto staro, poznato, blisko. Ako taj osećaj povezanosti nije najveći dokaz životnog ciklusa, onda zaista ne znam šta jeste. Izgledaš potpuno drugačije od mene, a možda si mi bila majka, ili sam ja bila tvoja baka. Možda ćerka, sestra, ili najbolja drugarica s kojom sam delila sve tajne. I danas ti ih ne pričam — jer znam da ih već znaš, bez ijedne izgovorene reči. Dogode nam se tako neki ljudi. Prođu pokraj nas, a mi, obuzeti svojim životima, ne primetimo ih — iako ih željno očekujemo. Zato moram držati podignutu glavu i otvorene oči dok čekam. Ali kažu da svemir šalje samo onda kada prestaneš da tražiš. Kada pustiš. Jer svemir zna pravo vreme za sve naše želje. Zna i nešto više od nas — da ćemo nekada biti zahvalni što se neka želja nij...

  „Sariam “ i „Rabiam “ . U knjizi 108 magi čnih reči ove dve reči, na nekom nepoznatom jeziku, bi trebalo da vam pomognu da u svojim mislima, odete do nekog, ostavite vama bitnu poruku, i vratite se nazad. Ponavljam, u svojim mislima, zatvorenih očiju. Ove dve reči, kao i njihova namena, izmamila mi je osmeh, ali i navela na razmišljanje. Moja prva pomisao je bila: „Pa zar ne radimo to svakoga dana?“ Koliko puta smo imali čitave priče u svojoj glavi koje se nisu obistinile, a onima sa malo više iskustva se čak i obistinile. Našem mozgu, a i srcu, zaista nisu potrebne  nikakve magične reči da bismo nekom preneli vrlo bitnu poruku, ili zaštitili dete pre odlaska u školu, ili rekli voljenima, koji su daleko od nas, da ih volimo. Snagu i moć molitve ne treba posebno ni naglašavati. Ako se zaustavimo, i pogledamo oko sebe i u sebi, možemo uočiti kako svakog dana prelazimo nebrojene kilometre u glavi kako bismo poslali poruku voljenima, što pre i zauvek. Oni malo vičniji u to...