TESLINE GOSPOĐICE

  Budim se u sobi bez prozora. Pitam se da li je već svanulo. U potpunoj tami čuje se samo zujanje klime. Nestrpljivost me ubija. Sa druge strane vrata grad čeka na nas. Legenda kaže da ga je osnovao ni manje ni više nego čuveni junak grčke mitologije – Odisej. Navodno ga je ovaj grad podsetio na njegovu grčku domovinu. Takođe ga zovu i „grad na sedam brda”. Grad koji ima izlaz na Atlantik i koji preseca reka Tejo, glavni grad Portugala, drugi najjužniji grad Evrope – Lisabon. Lisabon nas je dočekao raširenih ruku. Uzane ulice, kaldrma vekovima stara, opori mirisi kanala i ribe, šarenilo zgrada… Šetamo Lisabonom, ona i ja. Vreme je za nas zaboravljena kategorija. Opili su nas Atlantski vetrovi, muzika fađa I portugalska vina. Prepustile smo se njegovoj lepoti. Zlatno doba ovog grada vezano je za 15. i 16. vek. Beše to doba neustrašivih pomoraca, veličanstvenih brodova, osvajanja teritorija. Gde god da su njihovi brodovi pristali, katolicizam je nalazio nove sledbenike. Milo...

  Od svih misli koje preplavljuju moj mozak svakodnevno (većina njih tu boravi nezasluženo i suvišno) jutros pomislih samo na dve, ili je već to samo jedno pitanje. Zašto smo svi isti u tugi, bolu ili zajedničkoj nesreći (ratovima, zemljotresima…)?  Najblaži primer podele tuge i razumevanja videh u čekaonici kod dečijeg lekara. Svaka majka deli bol sa svojim detetom, ali podjednako i sa ostalim mamama. Koja to sila sve nas izjednači u momentu kada kročimo tu „sobu za čekanje”? Više nije ni bitno odakle dolazite, kojim poslom se bavite, jeste li skuvali tog dana ručak, očistili kuću…jeste li dobra mama? A svaka je najbolja za svoje dete na svoj način. I svaka je u tom momentu apsolutna ista u svom bolu. I isti svi smo pri rastancima na aerodromima ali i sahranama, u bolnicama i u svemu lošem što može zadesiti čoveka.  Ali ipak… nismo isti kada delimo sreću, uspeh, radost, i što je najgore biramo sa kim to delimo. Zar ne bi trebalo biti obrnuto? Biramo koga ćemo pozvati na ...

  Već 5 minuta se posmatram u ogledalu „fensi" frizerskog salona, koji se nalazi u divnom lokalu u užem centru grada. Još uvek imam onaj veštački kez, od šoka, koji sam namestila dok mi je frizer odgovarao na pitanje: „Koliko košta ova skoro nevidljiva promena na mojoj glavi?" (naravno da sam  postavila  samo prvi deo pitanja). U trenutku pomislih da sam skoro obnevidela, jer sam takođe dobila i kompliment od radnice koja mi je prinela fen, kako bih sama sebi osušila kosu...  Da, dobro ste pročitali.  Reče mi da izgledam jako lepo i drugačije, a ja – zbog neprijatnosti što ne videh kreativnost majstora svog zanata – nakezim se kiselim osmehom i onda shvatim da su „u cara Trojana ipak kozje uši". Konstatujem da je ipak trebalo da sačekam ona tri meseca da mi frizerka Vera iz salona na Bulevaru, pod vrlo inspirativnim imenom „Kod Kalenić pijace" odmah pored Maksija, za mnogo manji novac izvuče pramenove blanšom i 12% hidrogenom, koje ću narednih godinu dana, kad...

Ovo je priča o Peteru Stumpu, čoveku iz pakla, đavoljem slugi, onom čije ime ne sme glasno da se izgovori, onom na čiju pomisao nas uhvati jeza a strah parališe. Kulisa ovog nemilog događaja je Bedburg  Kaster. Na prvi pogled jedan tipičan srednjovekovni grad, idilično ušuškan šumom i jezerom. Prolazak kroz glavnu kapiju nas munjevito vraća stotine godina u prošlost, u neke davno prošle vekove. U spisima se grad prvi put pominje 1339. godine. Gradske zidine kao i većina građevina vode poreklo iz 14. veka. Ruševine tvrđave na kraju Kirchstrasse su ostaci nekadašnjeg dvorca iz 1278. godine, koji je pripadao Grofu od Jülicha. Još interesantnije od njegovih začuđujuće dobro očuvanih građevina su stanovnici koji su ga nekada davno naseljavali. Najpoznatiji je svakako Peter Stump, osuđeni vukodlak pogubljen od strane inkvizicije 1589. godine. Zamak Alt-Kaster U 16. veku je sujeverje doprinelo masovnim procesima protiv navodnih veštica i vukodlaka. Peter Stump nije bio ni prvi ni poslednj...

  Već duže vreme, sin i ja svakoga dana tražimo zeleni auto na ulici. Dečija radost zbog malih stvari oduvek me je fascinirala, a i vodila kroz život. Ali još više dečiji fokus i predanost da se pronađu stvari koje ih čine srećnim. Shvatih vremenom da sam sa svakim danom koji prolazi sve više „na zadatku ” i da se baš obradujem kad nađemo zeleni auto. Sreću mog deteta ne treba ni pominjati.    A ono najbitnije što shvatih – učimo od svoje dece, iako često mislimo baš obrnuto. Neka vaš „zeleni auto” bude sve što vam pruža iskrenu radost i sreću u životu. Zapamtite svaki trenutak kada ste je videli i osetili. Neka to budu i neostvarene želje, poslovni ciljevi, dugo planirani prekookeanski put, skupa haljina u izlogu… Samo počnite da tražite. Ne odustajte! Videćete vremenom da toliko ima zelenih auta na ulici, a i da su mnogi od vas već nekoliko njih našli i nastavljaju potragu. Uživajte u procesu traženja, a još više u nagradi za nađeno „blago”. I videćete da na ulici ...

  Promrzla, razmazane maskare od suza, ali ne suza od tuge već od smeha i radosti, frizura mi je pokisla od nevremena koje me je pratio na putu do mojih Gospođica, ali ne marim za to.  Razmišljam kako bih uskoro mogla da posetim frizera, a da pritom nemam grižu savesti... misli mi lutaju… da se možda strpim još tri meseca, jer odlazimo u Srbiju i tamo će me čekati jedan makeover kao i svake godine – ne isplati se davati toliko novca na nemačke frizere, kozmetičke i ostale beauty tretmane. Bolje je imati kosu koja sadrži katalog svih nijansi neke boje, ali koja je rezultat lične kreativnosti.   E, nećeš ga ovaj put! Dok čekam tramvaj koji me vodi do kuće, zakazujem termin kod frizera, bez imalo griže savesti. Da me sretne neki poznanik, mogao bi pomisliti da mi se nešto strašno dogodilo, jer zaista  tako izgledam... ali... šta zapravo osećam?   Ako kažem da sam trenutno sa sobom na TI, nadam se da ćete me razumeti, a ako me i ne shvatite, zaista mi nije v...

Društvo okupljeno oko knjige. Za sve ljubitelje književnosti omiljen provod, recimo, subotom popodne…   Gde počinje potraga za srećom? Koliko nas koštaju pogrešni izbori? Kakva je hrana u Italiji? Kada se i da li zaista dešava prosvetljenje? Kako se ćuti u indijskom ašramu? Zašto nam je molitva tako značajna? Šta je prijateljstvo? Koliko novih prilika se rodi iz jednog očaja? Da li ljubav čekamo raširenih ruku?   I, naravno, analiza dela u književno-teorijskom smislu. To je bila jedna februarska subota popodne i sjajno smo se proveli – prvi sastanak našeg književnog kluba! #književniklubtesla   Do sledećeg druženja uz knjigu! Teslina gospođica D.

  Tražim po ormaru onu belu bluzu koju sam „skoro“ kupila, na njoj je još uvek etiketa. Nažalost, nisam imala prilike da je nosim....sitna deca i bela odeća... Izvadila sam je par puta iz ormara, nameravajući da je obučem, ali bih je svaki put vratila zbog straha da će Marfijev zakon odraditi svoje... A i zaista koja je verovatnoća da neće poslužiti kao portikla ili maramice za suze mlađeg deteta ili, ne daj bože, za još nešto drugo… Tako da bih je svaki put uredno vratila na mesto u ormaru, gde je ona čekala svoje vreme.  Dok je sada tražim, toliko se radujem da ću napokon imati priliku da je obučem i prisećam se kada sam je tačno kupila... I shvatam da je kupljena pre tačno šest godina, a meni je delovalo da je to baš nešto nedavno bilo, baš čudno... Uzimam je sa čiviluka i razmišljam da sam je bar oprala pre nego što je obučem. Šta bi mi majka rekla... obući novu stvar neopranu...ali bluza je toliko dugo u mom posedu da ima i stanarsko pravo... tako da…  Brzo cepam eti...

Drage Gospođice,   baš kao što „neko“ mudar reče: „Ako ne znaš kako da počneš, pa ti kreni iz početka!“   I tako, kako upravo tipkam na telefonu ovaj tekst, pri kucanju reči  početak  izlazi mi kao opcija reč „porodica“ – opcija koju mogu ubaciti, to jest u mom slučaju izabrati za sam početak ove priče... eto znaka pored puta... pa da tako i počnemo.   Žene umesto da provedu slobodno subotnje popodne u toplini svoga doma, uz divne mirise zaprške domaćinskih punjenih paprika, vruće izvučenih kolača sa višnjama iz rerne i proje koja se puši, preglancanog kupatila u čijim pločicama se možeš ogledati  ili uz ponavljanje zadataka za kontrolni test iz nemačkog jezika sa svojim mlađim detetom – ipak odluči da bude „egoista“ i posveti se svom ličnom razvoju...ili kako bi drugi rekli, „gubi dragoceno vreme u nebitnim stvarima“ koje, ali zaista verujte na reč, Život sa velikim Ž, znače... Znam da sumnjate ili možda se zgražavate, ali ne zameram. Verujem da bi tamo ne...