TESLINE GOSPOĐICE

Da li je ljubav kada zavoliš nekog koga ne znaš, kada ti je duša još čista i ne boli? Da li je ljubav kada srce bez rezerve predaš i pustiš ga da voli? Da li je ljubav kada osetiš treptaj u pogledu koji ti se smeši kada nekoga čvrsto pod ruku držiš? Da li je ljubav kada te neko zagrljajem uteši, a ti se u zagrljaj zaljubiš? Da li je ljubav stajanje na kiši dok ti zračak sunca obasjava oči? Da li je ljubav pesma koja nas razuma liši  ili zvuk melodije na našoj ploči? Da li je ljubav kada zavoliš nekog koga znaš, kada vam je duša umorna od patnje i boli? Da li je ljubav kada srce bez rezerve predaš i pustiš ga da zauvek jednog voli?! Nataša

Gledala sam Sunce kako sija i nebo u svim nijansama vizantijskog plavog, Gledala sam i prazne obale kojima nemirni vetar prija, ali ne videh u svim tim nemirima mira takvog. Gledala sam i rasplamsanu vatru koju kiša gasi, i zemlju koja upija vlažnost i hrani svoju glad, Gledala sam i tužna lica koja mili osmeh krasi, ali ne videh da je neki od njih zauvek ostao mlad.   Gledala sam i sumrak koji umorni mesec gasi Zvezdu koja se probija da nebu ponovo da smisao, Gledala sam i beskućnike koji mole da ih neko spasi, ali ne videh čak ni onog ko bi im suzu sa lica obrisao.   Gledala sam i mnoge živote koji su se za tren ugasili, nisu uspeli ni da puste glas,  Gledala sam i gledam još uvek, bar su se skrasili... I videh, u tome je spas! Nataša

  Испричаћу вам причу која се десила једном дванаестoгодишњем дечаку пре пар дана у Диселдорфу. Догађај је чудесан у ово наше време охладнеле љубави. Дечак се возио трамвајем 706 и као и сви дечаци његовог узраста гледао рилс на интернету. Тако се опуштао након напорног фудбалског тренинга. У једном моменту 706 се претворила у 704 и возила даље као таква, а да возач ништа није објавио путницима. Напољу је био мрак, зимско доба, када је дечак проверио где се налази и приметио да не зна где је. Уплашио се у моменту, а онда је и возач објавио задњу станицу Бетрибсхоф-Лиренфелд, тј. возни парк трамваја. Дечак је схватио да је залутао и обратио се возачу са питањем где би била следећа станица у супротном смеру. Али није било такве станице у близини и дечаку је све то изгледало јако компликовано по овом мраку. Зазвонио је телефон. Тата је звао. Тата је одмах схватио у каквој је дечак ситуацији. Одлучним гласом замолио је возача трамваја да дечаку назове такси који ће бити...

Sjena kao tanka nit javi se ponekad i prelazi u rijeku – glasnu, žurnu, moćnu, tamnu i duboku...  duboku kao ponor bez dna... Ponekad je teško iz nje izaći... put dug, trnovit... I taj osjećaj da si bila tu. Znam – nitko te nije vidio i nitko te nije čuo, ali ja sam osjetila... bila si tu! Čula sam tvoj nježan glas i osjetila tvoj miris – na jabuke i cimt. Ali taj čarobni trenutak nikad ne ostaje dugo… I ponekad mi se javiš u snu, čujem tvoj glasni smijeh i tvoje riječi: „Nemoj biti tužna“. Bila si tu, u mojim mislima, u mome srcu – tu ćeš zauvijek i ostati, jer kako kažu:  „Voljeni nikad ne umiru – oni žive i dalje u našim sjećanjima“... Ali ipak: srce čezne za prošlošću i tuga ostaje... kao otvorena rana koja nikad ne zarasta... Gordana

 „Не знају они да ја имам још пет полуга оптимизма у подруму“, рече мој пријатељ у односу на непријатеље. Полуга оптимизма, стварно оригинално. Некада смо се од сурове будућности и сваке беде бранили полугама злата, а данас, ето , потребне су нам „полуге оптимизма“. У данашње доба када се свуда сеје мржња, страх, шири тама у свим облицима, оптимизам и срдачни смех могу стварно засијати као право злато. Зато драги пријатељу и сви остали пријатељи: Негујемо наше полуге оптимизма! Ах да, неко је паметан још рекао: „Дај ми полугу и померићу Земљу!" Сматрам   да исто тако и ова наша „полуга оптимизама“ може покренути пуно позитивних светова. Снежана

  Da li se mi zaista upoznajemo ili se samo susrećemo s drugim ljudima? Susret je tako lak i jednostavan, gotovo svaki put. Upoznavanje, pak, nikada nije završeno iako se upoznajemo samo jednom. Ipak nekoga upoznajemo iznova svaki put, čak i kada mislimo da ga već poznajemo. Ako se poznajemo, da li se zaista i prepoznajemo? A ako se prepoznajemo, da li to nužno znači da se poznajemo? Znamo li se zaista, iako vreme ide u prilog našem poznanstvu? Ili možda tek oni koje sretnemo nakon dugo vremena otkrivaju da ih poznajemo kao da su nam oduvek bliski. Ne mislite li da upoznati i  znati, prepoznati nekoga pre sve ima veze, da li i koliko poznajemo sebe, i ako se oduvek znamo, u stvari smo se prepoznali pre svih i svakoga. Lepo je upoznati, sresti pa i prepoznati, ali pre svega sebe. Gospođica Jasna

  Sama sam. To je za mene luksuz. U plemenitoj svečanoj tišini sam i želim da nešto lepo pošaljem u etar. Postoje osobe koje su inspiracija za život i ljubav. Takva je i prof. dr Spomenka Mujović. Kada čujemo takvu osobu ili je sretnemo odjednom ćemo zaboraviti na vreme, naći se u osećaju večnosti na zemlji i pre svega biće nam lepo. Volela bih da svi obratimo pažnju na takve osobe koje su prijatne, koje nas dižu u svakom pogledu i koje ne moraju imati profesorsku titulu da bi bile lekovite. Često je takvo i milo dete ili neka dobra baka ili deka, komšija ili komšinka, prodavačica u pekari… Imala sam sreće da imam i takvu majku. Umela je da se smeje, skoro nikada se nije žalila, dobru reč je volela i dobro i mudro zborila. Kraljevski je umrla, samo zaspala.   „Nešto lepo… kuku nama ako toga nestane.“ Obratimo pažnju na nesto lepo: na pčelu u letu, na oblak na nebu, jednu od mnogobrojnih zvezda. Obratimo pažnju na cvrkut ptica, šum tise, miris li...

  „Aleksandraaaa deteeee! Gde mi je crveni ruž za usne?! Odmah da si ga vratila na mesto... Spremam se za proslavu, a pola kozmetike mi je nestalo!“  Tatjana, neispavana, otekla i na ivici nervnog sloma, traga za poslednjim tragovima dostojanstva – koje ovih dana dolazi u bočicama od 10ml i paletama sa zlatnim slovima. Danas mora da se pojavi. Posle 25 godina. Među one koji su je zadirkivali, gurali, šaptali kad prođe hodnikom. Danas mora da zablista. Ili barem da izgleda zanosnije od svih njih zajedno.  Dok Tatjana tumara po stanu, Micika sedi u svom perfektno opremljenom stanu , sa sheet maskom od 77,99 € zalepljenom kao tihi podsmeh celoj situaciji. Pod očima – FlashPatch pachevi, a na stolu tik uz nju – kolagen rastvoren u kristalnoj čaši.  „Ja lice ne perem ujutru. Voda je preteška. Ružina vodica – to je jedino što priznajem.“  Micin režim je svetinja. Njeno lice je teritorija visoke diplomatije:  Sheet maska – 77,99 €...

  Ne brinite, prošlo je. Znam, bilo je prilično gadno i jako surovo... sada možete ponovo disati. Samo polako udahnite vazduh, pa postepeno dišite sve dublje... i tako neko vreme, da napunite pluća, dok nas ova naša astro vrteška ne provoza još jedan nezaboravni krug, bez opomene da se veže onaj koji nije, a da ostali dobro zategnu sigurnosne pojaseve. Neki su još uvek pod prekrivačima. Neko je ostao pod krevetom u mraku. Većina se povukla u svoje dubine za koje nije ni slutila da postoje. Kako bi i slutili kada nisu bili ni svesni njihovog postojanja? Sve vreme su mislili da su spokojni, a ipak su živeli u zabludi. Vi što se i dalje krijete – na najdubljoj tački Atlantskog okeana, na najvišim netaknutim vrhovima, u dubinama šuma Amazona – uzaludno je. Budite sigurni da će vas pronaći, jer se nameračio da vas dotakne, pre ili kasnije, i oslobodi vas – vas samih. Kažu da ulazimo u vreme pretpremijere ličnih života. Uloge su podeljene, mi učimo tekst i čekamo da nas producent ...

  Prepoznali smo se, iako se prvi put vidimo — kao da se naše duše vekovima poznaju. Ne poznajem te, a ipak te dobro znam. Samo se još moram setiti gde su nam se duše srele. Jer tvoje oči nikada nisam videla, kao ni ti moje, ali u tebi ima nešto staro, poznato, blisko. Ako taj osećaj povezanosti nije najveći dokaz životnog ciklusa, onda zaista ne znam šta jeste. Izgledaš potpuno drugačije od mene, a možda si mi bila majka, ili sam ja bila tvoja baka. Možda ćerka, sestra, ili najbolja drugarica s kojom sam delila sve tajne. I danas ti ih ne pričam — jer znam da ih već znaš, bez ijedne izgovorene reči. Dogode nam se tako neki ljudi. Prođu pokraj nas, a mi, obuzeti svojim životima, ne primetimo ih — iako ih željno očekujemo. Zato moram držati podignutu glavu i otvorene oči dok čekam. Ali kažu da svemir šalje samo onda kada prestaneš da tražiš. Kada pustiš. Jer svemir zna pravo vreme za sve naše želje. Zna i nešto više od nas — da ćemo nekada biti zahvalni što se neka želja nij...

  „Sariam “ i „Rabiam “ . U knjizi 108 magi čnih reči ove dve reči, na nekom nepoznatom jeziku, bi trebalo da vam pomognu da u svojim mislima, odete do nekog, ostavite vama bitnu poruku, i vratite se nazad. Ponavljam, u svojim mislima, zatvorenih očiju. Ove dve reči, kao i njihova namena, izmamila mi je osmeh, ali i navela na razmišljanje. Moja prva pomisao je bila: „Pa zar ne radimo to svakoga dana?“ Koliko puta smo imali čitave priče u svojoj glavi koje se nisu obistinile, a onima sa malo više iskustva se čak i obistinile. Našem mozgu, a i srcu, zaista nisu potrebne  nikakve magične reči da bismo nekom preneli vrlo bitnu poruku, ili zaštitili dete pre odlaska u školu, ili rekli voljenima, koji su daleko od nas, da ih volimo. Snagu i moć molitve ne treba posebno ni naglašavati. Ako se zaustavimo, i pogledamo oko sebe i u sebi, možemo uočiti kako svakog dana prelazimo nebrojene kilometre u glavi kako bismo poslali poruku voljenima, što pre i zauvek. Oni malo vičniji u to...

  Osećaj jave, široko otvorenih očiju, sitni drhtaji tela bez nekog posebnog razloga, rasejanost, a i spokoj, crno, a i belo, veliko i malo, divlje, a suštinski pitomo… nestrpljivost, a ipak mudrost. Vrisak u sebi, a blagost na umornim očima. Tuga, a sreća istovremeno… Da mi neko objasni: ima li to veze s datumom rođenja, možda s godinama koje jure, a niko ih ne zaustavi… Pa recite im da stanu, mene ne slušaju, kao da se prave, da neće da čuju, kao malo dete koje je dobilo željenu igračku sada je sebično čuva samo za sebe i ne osvrće se na bilo koji uzvik, od straha i radosti. Nije li to neki oblik šizofrenije? Molim vas, dajte lek, ako se leči… Ali plašim se da svi znamo da nema leka i nikada ga neće ni biti… Divna mladost, a u duši starost, klatno koje ode, ali se uvek vrati istom putanjom, toliko brzinom, da će se od siline svoje snage oboriti. Koji to beše zakon fizike? Sve što ode, mora da se vrati, zakon akcije i reakcij...

„Da li je sve samo jedan trik?“ Đorđe Balašević Upravo čitam knjigu Ive Andrića „Gospođica“ i iskreno se radujem susretu sa dragim prijateljicama na još jednoj književnoj radionici. Sada je januar 2025. godine, i u mojoj glavi se nastanio roj misli - a jedna od njih je i sledeća: morale bismo da poživimo najmanje 100 godina da bismo pročitale sve najlepše knjige sveta i razmenile naša mišljenja na radionici. Sledeća misao koja me okupira je ta da sigurno neću uspeti da pronađem i pročitam sve knjige koje bih zavolela. A zbog večitog inženjerskog pogleda na svet, počnem da računam i knjige koje će se tek u budućnosti napisati, a koje neću pročitati. Shvatih vremenom, iz kog god ugla da gledam, u pitanju je veliki broj nepročitanih knjiga i neproživljenih emocija. U duhu trenutnih studentskih i narodnih protesta u Srbiji, često se setim i mojih profesora sa Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu koji su nas od prvih studentskih dana učili da budemo praktični i profesionalni govor...