TESLINE GOSPOĐICE

  Osećaj jave, široko otvorenih očiju, sitni drhtaji tela bez nekog posebnog razloga, rasejanost, a i spokoj, crno, a i belo, veliko i malo, divlje, a suštinski pitomo… nestrpljivost, a ipak mudrost. Vrisak u sebi, a blagost na umornim očima. Tuga, a sreća istovremeno… Da mi neko objasni: ima li to veze s datumom rođenja, možda s godinama koje jure, a niko ih ne zaustavi… Pa recite im da stanu, mene ne slušaju, kao da se prave, da neće da čuju, kao malo dete koje je dobilo željenu igračku sada je sebično čuva samo za sebe i ne osvrće se na bilo koji uzvik, od straha i radosti. Nije li to neki oblik šizofrenije? Molim vas, dajte lek, ako se leči… Ali plašim se da svi znamo da nema leka i nikada ga neće ni biti… Divna mladost, a u duši starost, klatno koje ode, ali se uvek vrati istom putanjom, toliko brzinom, da će se od siline svoje snage oboriti. Koji to beše zakon fizike? Sve što ode, mora da se vrati, zakon akcije i reakcij...

„Da li je sve samo jedan trik?“ Đorđe Balašević Upravo čitam knjigu Ive Andrića „Gospođica“ i iskreno se radujem susretu sa dragim prijateljicama na još jednoj književnoj radionici. Sada je januar 2025. godine, i u mojoj glavi se nastanio roj misli - a jedna od njih je i sledeća: morale bismo da poživimo najmanje 100 godina da bismo pročitale sve najlepše knjige sveta i razmenile naša mišljenja na radionici. Sledeća misao koja me okupira je ta da sigurno neću uspeti da pronađem i pročitam sve knjige koje bih zavolela. A zbog večitog inženjerskog pogleda na svet, počnem da računam i knjige koje će se tek u budućnosti napisati, a koje neću pročitati. Shvatih vremenom, iz kog god ugla da gledam, u pitanju je veliki broj nepročitanih knjiga i neproživljenih emocija. U duhu trenutnih studentskih i narodnih protesta u Srbiji, često se setim i mojih profesora sa Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu koji su nas od prvih studentskih dana učili da budemo praktični i profesionalni govor...

  Da počnem od početka ili od kraja, Ili sam negde na sredini zapela. Hod mi je miran, koraci laki a misli još lakše. Upravo sam sprala sve prljavštine sa ruku što mi drugi ljudi zalepiše, Zapalila tuđe reči, klevete, urlike, lažna obećanja, Oprala krv od ujeda prijateljskih neprijatelja. Prošla je bura kroz moju sobu, Orkan ružnih i uspomena. Priznajem, pomeralo se moje cveće na prozorima, Slike uspomena se razmenjivale u vazduhu, Lažne reči, lažni poljupci, lažna obećanja Lažna, a poznata lica prevrtala moje stvari U potrazi za svojim skloništem u mojoj duši. Ne, ovi stihovi nemaju veze ni sa čim lošim, Ni sa prošlošću, ni sa onim što želimo zaboraviti... Imaju veze samo sa dve reči... „Jednog dana“... Jednog dana, a taj dan će doći, Kao što zvuči početak svake bajke, Shvatićemo da su sve bure oko nas, u našoj „sobi“ i u nama, Bile dobrodošle od nas samih. Mi smo im rekli „Dobar dan, sedite, nastanite se“. Jer ionako, kažu ljudi, kad osta...

  Ne znam za vas, ali meni suze poslednjih dana padaju same... skoro pa da nema razloga za to. Da li mi se to podsmevate? Vama se to, zasigurno, nikada ne događa. Da, da, suze su za one „preemotivne“, za one koji dramatizuju svaku glupost. Toliko su dosadni da im ne smeš ni sliku kučeta ili mačeta pokazati, jer znaš da će odmah zasuziti. Ne daj Bože da vide slike bebe ili možda bake stare... tada si tek u problemu! Grca, šmrkće i prosto se guši čak i kad vidi neku glupu reklamu, a za film isplače dušu pa sutradan ne može ni na posao da ode, zato što bi možda bio u situaciji da će neko prijaviti slučaj policiji zbog eventualnog nasilja u porodici, i eto ti problema za vrat. Baš su naporni i nikad ne znaš šta možeš da očekuješ od njih.   Hrabri su oni pravi, stameni i snažni. Taj ti ne bi zaplakao ni da mu prst seku. Rekao bi: „Seci, ponos i dostojanstvo su najvažnije stvari u životu. Jedan prst manje-više...“ Tako stabilan i jak, smatra da je pokazivanje emocija najveći nep...

  Ležimo obavijeni mrakom, svako u svojoj tišini, svako u svom virtuelnom svetu. Reči više gotovo da ne postoje. Tek ponekad se jave, okrnjene, šuplje, osipaju se poput trule krpe. Čak i kada pokušamo da ih izgovorimo, naš jezik se sapliće, reči nam se zabadaju u grlu, guše nas, isuviše slabe da bi se oslobodile stega našeg digitalnog sveta u kojem smo zarobljeni. Jer ovome   svetu naše reči ne trebaju – mi smo samo nemi posmatrači, voajeri tuđih života. Čudna je tvorevina govor – jedan živi organizam podložan stalnoj promeni. Jezik kojim govorimo formira naše poimanje stvarnosti, utiče na način kojim procesuiramo informacije, oblikuje naša opažanja, naše radnje, pomaže nam da razumemo i sebe i druge. On daje krila našem duhu i mašti, pomaže nam da pretočimo osećanja u reči, da formiramo mišljenja i usvajamo nova znanja. Jezik je vrhunsko dostignuće ljudske rase –  jezik je deo našeg identiteta. Danas postoji oko 7.000 različitih jezika. Njihov nastanak doseže u dalek...

  Sa prvim otkucajem srca, u naše duše se nastani svetlost. Niko ne zna odakle ona dolazi i kuda sa poslednjim izdahom nestaje. U prvim godinama života, ona je čista, neuprljana i prosto zrači ljubavlju i lepotom. Kako vreme protiče, tako se kod nekih ova svetlost gasi, ponegde samo tinja i jedva je vidljiva, ponegde je ogrezla u strah i potpunu tamu. Svetlost duše se najbolje može videti u očima. One isijavaju tu božansku energiju koju Indijci zovu Prana, Kinezi Chi, Japanci Ki, stari Grci Pneuma a savremeni svet životna sila. Svaka ćelija našeg tela je mini-elektrana. Svaki otkucaj srca uzrokovan je električnim impulsom. Strujanje jona u ćelijskoj membrani stvara napon u ćelijskom zidu. Električna energija stvara elektricitet a elektricitet prouzrokuje magnetna polja. Svaka aktivnost našeg tela uzrokuje električnu promenu i time menja magnetno polje organizma. Prvi je profesor Gurwitsch dokazao postojanje luminescencije u živim organizmima. On je primetio da u momentu rađan...

  Posmatram svoje pune, neotpakovane kofere koji čekaju u predsoblju mog stana. Stoje tamo   otkako smo se vratili, dva ili tri dana posle odmora. Moj muž bi vam sada rekao da koferi tu stoje četvrti dan, ali nešto je on zbunjen u poslednje vreme, tako da ne verujte u sve što vam kaže...   Tu su koferi, kao nepozvani gosti, kojima je prosto nezgodno, jer ne znaju da li da se izuju i uđu u stan ili da ipak sačekaju, dok ja svoj iznenađeni, skoro pa uvređeni kez sklonim s lica i poželim im dobrodošlicu, najtopliju što u tom trenutku mogu.   Dok opušteno pijem popodnevnu kafu, pomislim, ako ih otvorim, znači li to da ih moram vratiti na njihovo mesto, gde će čučati i skupljati prašinu sve do sledećeg leta... A to bi tada značilo da je odmor definitivno prošao. Ovako, kako prođem pored njih, prisetim se da smo eto, tek stigli „od kuće“. Izgleda da na taj način želim da zadržim osećaj zadovoljstva i opuštenosti koji sam osećala tamo, „kući“.       ...