TESLINE GOSPOĐICE

  Osećaj jave, široko otvorenih očiju, sitni drhtaji tela bez nekog posebnog razloga, rasejanost, a i spokoj, crno, a i belo, veliko i malo, divlje, a suštinski pitomo… nestrpljivost, a ipak mudrost. Vrisak u sebi, a blagost na umornim očima. Tuga, a sreća istovremeno… Da mi neko objasni: ima li to veze s datumom rođenja, možda s godinama koje jure, a niko ih ne zaustavi… Pa recite im da stanu, mene ne slušaju, kao da se prave, da neće da čuju, kao malo dete koje je dobilo željenu igračku sada je sebično čuva samo za sebe i ne osvrće se na bilo koji uzvik, od straha i radosti. Nije li to neki oblik šizofrenije? Molim vas, dajte lek, ako se leči… Ali plašim se da svi znamo da nema leka i nikada ga neće ni biti… Divna mladost, a u duši starost, klatno koje ode, ali se uvek vrati istom putanjom, toliko brzinom, da će se od siline svoje snage oboriti. Koji to beše zakon fizike? Sve što ode, mora da se vrati, zakon akcije i reakcij...

„Da li je sve samo jedan trik?“ Đorđe Balašević Upravo čitam knjigu Ive Andrića „Gospođica“ i iskreno se radujem susretu sa dragim prijateljicama na još jednoj književnoj radionici. Sada je januar 2025. godine, i u mojoj glavi se nastanio roj misli - a jedna od njih je i sledeća: morale bismo da poživimo najmanje 100 godina da bismo pročitale sve najlepše knjige sveta i razmenile naša mišljenja na radionici. Sledeća misao koja me okupira je ta da sigurno neću uspeti da pronađem i pročitam sve knjige koje bih zavolela. A zbog večitog inženjerskog pogleda na svet, počnem da računam i knjige koje će se tek u budućnosti napisati, a koje neću pročitati. Shvatih vremenom, iz kog god ugla da gledam, u pitanju je veliki broj nepročitanih knjiga i neproživljenih emocija. U duhu trenutnih studentskih i narodnih protesta u Srbiji, često se setim i mojih profesora sa Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu koji su nas od prvih studentskih dana učili da budemo praktični i profesionalni govor...

  Da počnem od početka ili od kraja, Ili sam negde na sredini zapela. Hod mi je miran, koraci laki a misli još lakše. Upravo sam sprala sve prljavštine sa ruku što mi drugi ljudi zalepiše, Zapalila tuđe reči, klevete, urlike, lažna obećanja, Oprala krv od ujeda prijateljskih neprijatelja. Prošla je bura kroz moju sobu, Orkan ružnih i uspomena. Priznajem, pomeralo se moje cveće na prozorima, Slike uspomena se razmenjivale u vazduhu, Lažne reči, lažni poljupci, lažna obećanja Lažna, a poznata lica prevrtala moje stvari U potrazi za svojim skloništem u mojoj duši. Ne, ovi stihovi nemaju veze ni sa čim lošim, Ni sa prošlošću, ni sa onim što želimo zaboraviti... Imaju veze samo sa dve reči... „Jednog dana“... Jednog dana, a taj dan će doći, Kao što zvuči početak svake bajke, Shvatićemo da su sve bure oko nas, u našoj „sobi“ i u nama, Bile dobrodošle od nas samih. Mi smo im rekli „Dobar dan, sedite, nastanite se“. Jer ionako, kažu ljudi, kad osta...

  Ne znam za vas, ali meni suze poslednjih dana padaju same... skoro pa da nema razloga za to. Da li mi se to podsmevate? Vama se to, zasigurno, nikada ne događa. Da, da, suze su za one „preemotivne“, za one koji dramatizuju svaku glupost. Toliko su dosadni da im ne smeš ni sliku kučeta ili mačeta pokazati, jer znaš da će odmah zasuziti. Ne daj Bože da vide slike bebe ili možda bake stare... tada si tek u problemu! Grca, šmrkće i prosto se guši čak i kad vidi neku glupu reklamu, a za film isplače dušu pa sutradan ne može ni na posao da ode, zato što bi možda bio u situaciji da će neko prijaviti slučaj policiji zbog eventualnog nasilja u porodici, i eto ti problema za vrat. Baš su naporni i nikad ne znaš šta možeš da očekuješ od njih.   Hrabri su oni pravi, stameni i snažni. Taj ti ne bi zaplakao ni da mu prst seku. Rekao bi: „Seci, ponos i dostojanstvo su najvažnije stvari u životu. Jedan prst manje-više...“ Tako stabilan i jak, smatra da je pokazivanje emocija najveći nep...

  Posmatram svoje pune, neotpakovane kofere koji čekaju u predsoblju mog stana. Stoje tamo   otkako smo se vratili, dva ili tri dana posle odmora. Moj muž bi vam sada rekao da koferi tu stoje četvrti dan, ali nešto je on zbunjen u poslednje vreme, tako da ne verujte u sve što vam kaže...   Tu su koferi, kao nepozvani gosti, kojima je prosto nezgodno, jer ne znaju da li da se izuju i uđu u stan ili da ipak sačekaju, dok ja svoj iznenađeni, skoro pa uvređeni kez sklonim s lica i poželim im dobrodošlicu, najtopliju što u tom trenutku mogu.   Dok opušteno pijem popodnevnu kafu, pomislim, ako ih otvorim, znači li to da ih moram vratiti na njihovo mesto, gde će čučati i skupljati prašinu sve do sledećeg leta... A to bi tada značilo da je odmor definitivno prošao. Ovako, kako prođem pored njih, prisetim se da smo eto, tek stigli „od kuće“. Izgleda da na taj način želim da zadržim osećaj zadovoljstva i opuštenosti koji sam osećala tamo, „kući“.       ...

Kapije. Lavlje i sve druge - prolazak... I Sirijus i Sunce i sve zvezde koje su starim narodima pokazivale put, tok i kraj. Proći kroz kapiju i usput pokušati osetiti sve, propustiti kroz sebe kao kroz svetlosnu rešetku, osvestiti šta si sve uradio, sve... pustiti, sve prihvatiti. Utaboriti se u sadašnjem trenutku, kao stari narodi nomadi kada nađu plodno tlo i kažu: Ostajemo! Tako eto ostati u sada, tom jedinom što imamo, na svom dobrom parčetu zemlje. Gospođica D.

                                                   *Snaga zajedništva na terenu*   U KSC Tesla 07 fudbal nije samo igra; on je način života, srce naše zajednice i most između dalekih domova. Naši igrači dolaze iz svih krajeva Balkana, ali na terenu u Diseldorfu svi smo jedna porodica. Ovde, u srcu Nemačke, fudbal postaje lek za nostalgiju, izvor radosti i osnova za integraciju.   *Zajednica koja povezuje* Svaka utakmica, svaki trening i svako druženje posle meča pružaju nam priliku da zaboravimo koliko smo daleko od svojih domova. Atmosfera koju stvaramo zajedno je jedinstvena – puna podrške, zajedništva i solidarnosti. U KSC Tesla 07 svako je dobrodošao i svaki član zajednice igra ključnu ulogu u stvaranju ove posebne atmosfere.    *Integracija kroz sport*   Jedan od naših glavnih ciljeva je pomoći našim članovima d...