TESLINE GOSPOĐICE

  Prepoznali smo se, iako se prvi put vidimo — kao da se naše duše vekovima poznaju. Ne poznajem te, a ipak te dobro znam. Samo se još moram setiti gde su nam se duše srele. Jer tvoje oči nikada nisam videla, kao ni ti moje, ali u tebi ima nešto staro, poznato, blisko. Ako taj osećaj povezanosti nije najveći dokaz životnog ciklusa, onda zaista ne znam šta jeste. Izgledaš potpuno drugačije od mene, a možda si mi bila majka, ili sam ja bila tvoja baka. Možda ćerka, sestra, ili najbolja drugarica s kojom sam delila sve tajne. I danas ti ih ne pričam — jer znam da ih već znaš, bez ijedne izgovorene reči. Dogode nam se tako neki ljudi. Prođu pokraj nas, a mi, obuzeti svojim životima, ne primetimo ih — iako ih željno očekujemo. Zato moram držati podignutu glavu i otvorene oči dok čekam. Ali kažu da svemir šalje samo onda kada prestaneš da tražiš. Kada pustiš. Jer svemir zna pravo vreme za sve naše želje. Zna i nešto više od nas — da ćemo nekada biti zahvalni što se neka želja nij...

  „Sariam “ i „Rabiam “ . U knjizi 108 magi čnih reči ove dve reči, na nekom nepoznatom jeziku, bi trebalo da vam pomognu da u svojim mislima, odete do nekog, ostavite vama bitnu poruku, i vratite se nazad. Ponavljam, u svojim mislima, zatvorenih očiju. Ove dve reči, kao i njihova namena, izmamila mi je osmeh, ali i navela na razmišljanje. Moja prva pomisao je bila: „Pa zar ne radimo to svakoga dana?“ Koliko puta smo imali čitave priče u svojoj glavi koje se nisu obistinile, a onima sa malo više iskustva se čak i obistinile. Našem mozgu, a i srcu, zaista nisu potrebne  nikakve magične reči da bismo nekom preneli vrlo bitnu poruku, ili zaštitili dete pre odlaska u školu, ili rekli voljenima, koji su daleko od nas, da ih volimo. Snagu i moć molitve ne treba posebno ni naglašavati. Ako se zaustavimo, i pogledamo oko sebe i u sebi, možemo uočiti kako svakog dana prelazimo nebrojene kilometre u glavi kako bismo poslali poruku voljenima, što pre i zauvek. Oni malo vičniji u to...

Neke su ljubavi stvorene za večnost.                  Trenutak kada su mi te stavili u naručje, bio je trenutak prosvetljenja – momenat spoznaje bezuslovne ljubavi. Ta ljubav je najviša energija naše egzistencije, sila koja prevazilazi granice racionalnog. Ona je bezgranična i   sveprisutna, ona je suština našeg bića, neiscrpna snaga koja nas prožima i ispunjava dubokim unutrašnjim mirom. Bezuslovna ljubav deluje poput univerzalne sile koja nas povezuje, to je sila koja prkosi vremenu i prostoru. Ležimo u tišini, koža na koži, dva dela jedne celine, dve duše zagrljene u savršenoj harmoniji otkucaja srca, utopljene u oksitocin i blaženstvo. Ti si krv moje krvi, ti si osmeh moje duše. Ja sam ti udahnula život, a ti si meni zauzvrat razotkrio smisao postojanja, ulogu za koju sam se spremala čitavog života – ulogu majke. Veza između majke i deteta počinje mnogo pre prvog susreta licem u lice. Tokom trudnoće, moja krv postala je t...

  Vreme je duboko utkano u materiju zvanu život i poznaje samo jedan pravac, naime, da nas vodi do cilja jednog svakog života -smrti.  Ne možemo da ga vidimo, čujemo ili opipamo, ali ono je naš neraskidivi saputnik. Njemu dugujemo naše juče, naše danas i naše sutra. Bez prolaznosti vremena, naš život i život cele planete bi izgubio smisao jer upravo prolaznost čini svaki momenat dragocenim.  Nigde se prolaznost vremena ne može bolje sagledati nego u zemlji  Fir Bolga, Tuatha De Dannan, Druida, veštica, vila i vilenjaka – zemlji 5000 izlazaka sunca – Irskoj (Éire).  Priča počinje u dalekoj prošlosti, pre postojanja mržnje, pre postojanja ratova, pre postojanja ljudi – u vreme pre postojanja pojma vremena. Jednoga dana pre oko 300 miliona godina obuzeta stvaralačkim zanosom, naša planeta je odlučila da jedno tropsko more u oblasti današnjeg Ekvatora sudaranjem tektonskih ploča načini ostrvom i pošalje ga na daleki sever. Tamo gde su nekada bili krista...

  Osećaj jave, široko otvorenih očiju, sitni drhtaji tela bez nekog posebnog razloga, rasejanost, a i spokoj, crno, a i belo, veliko i malo, divlje, a suštinski pitomo… nestrpljivost, a ipak mudrost. Vrisak u sebi, a blagost na umornim očima. Tuga, a sreća istovremeno… Da mi neko objasni: ima li to veze s datumom rođenja, možda s godinama koje jure, a niko ih ne zaustavi… Pa recite im da stanu, mene ne slušaju, kao da se prave, da neće da čuju, kao malo dete koje je dobilo željenu igračku sada je sebično čuva samo za sebe i ne osvrće se na bilo koji uzvik, od straha i radosti. Nije li to neki oblik šizofrenije? Molim vas, dajte lek, ako se leči… Ali plašim se da svi znamo da nema leka i nikada ga neće ni biti… Divna mladost, a u duši starost, klatno koje ode, ali se uvek vrati istom putanjom, toliko brzinom, da će se od siline svoje snage oboriti. Koji to beše zakon fizike? Sve što ode, mora da se vrati, zakon akcije i reakcij...

„Da li je sve samo jedan trik?“ Đorđe Balašević Upravo čitam knjigu Ive Andrića „Gospođica“ i iskreno se radujem susretu sa dragim prijateljicama na još jednoj književnoj radionici. Sada je januar 2025. godine, i u mojoj glavi se nastanio roj misli - a jedna od njih je i sledeća: morale bismo da poživimo najmanje 100 godina da bismo pročitale sve najlepše knjige sveta i razmenile naša mišljenja na radionici. Sledeća misao koja me okupira je ta da sigurno neću uspeti da pronađem i pročitam sve knjige koje bih zavolela. A zbog večitog inženjerskog pogleda na svet, počnem da računam i knjige koje će se tek u budućnosti napisati, a koje neću pročitati. Shvatih vremenom, iz kog god ugla da gledam, u pitanju je veliki broj nepročitanih knjiga i neproživljenih emocija. U duhu trenutnih studentskih i narodnih protesta u Srbiji, često se setim i mojih profesora sa Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu koji su nas od prvih studentskih dana učili da budemo praktični i profesionalni govor...

  Da počnem od početka ili od kraja, Ili sam negde na sredini zapela. Hod mi je miran, koraci laki a misli još lakše. Upravo sam sprala sve prljavštine sa ruku što mi drugi ljudi zalepiše, Zapalila tuđe reči, klevete, urlike, lažna obećanja, Oprala krv od ujeda prijateljskih neprijatelja. Prošla je bura kroz moju sobu, Orkan ružnih i uspomena. Priznajem, pomeralo se moje cveće na prozorima, Slike uspomena se razmenjivale u vazduhu, Lažne reči, lažni poljupci, lažna obećanja Lažna, a poznata lica prevrtala moje stvari U potrazi za svojim skloništem u mojoj duši. Ne, ovi stihovi nemaju veze ni sa čim lošim, Ni sa prošlošću, ni sa onim što želimo zaboraviti... Imaju veze samo sa dve reči... „Jednog dana“... Jednog dana, a taj dan će doći, Kao što zvuči početak svake bajke, Shvatićemo da su sve bure oko nas, u našoj „sobi“ i u nama, Bile dobrodošle od nas samih. Mi smo im rekli „Dobar dan, sedite, nastanite se“. Jer ionako, kažu ljudi, kad osta...