TESLINE GOSPOĐICE

  Da počnem od početka ili od kraja, Ili sam negde na sredini zapela. Hod mi je miran, koraci laki a misli još lakše. Upravo sam sprala sve prljavštine sa ruku što mi drugi ljudi zalepiše, Zapalila tuđe reči, klevete, urlike, lažna obećanja, Oprala krv od ujeda prijateljskih neprijatelja. Prošla je bura kroz moju sobu, Orkan ružnih i uspomena. Priznajem, pomeralo se moje cveće na prozorima, Slike uspomena se razmenjivale u vazduhu, Lažne reči, lažni poljupci, lažna obećanja Lažna, a poznata lica prevrtala moje stvari U potrazi za svojim skloništem u mojoj duši. Ne, ovi stihovi nemaju veze ni sa čim lošim, Ni sa prošlošću, ni sa onim što želimo zaboraviti... Imaju veze samo sa dve reči... „Jednog dana“... Jednog dana, a taj dan će doći, Kao što zvuči početak svake bajke, Shvatićemo da su sve bure oko nas, u našoj „sobi“ i u nama, Bile dobrodošle od nas samih. Mi smo im rekli „Dobar dan, sedite, nastanite se“. Jer ionako, kažu ljudi, kad osta...

  Ne znam za vas, ali meni suze poslednjih dana padaju same... skoro pa da nema razloga za to. Da li mi se to podsmevate? Vama se to, zasigurno, nikada ne događa. Da, da, suze su za one „preemotivne“, za one koji dramatizuju svaku glupost. Toliko su dosadni da im ne smeš ni sliku kučeta ili mačeta pokazati, jer znaš da će odmah zasuziti. Ne daj Bože da vide slike bebe ili možda bake stare... tada si tek u problemu! Grca, šmrkće i prosto se guši čak i kad vidi neku glupu reklamu, a za film isplače dušu pa sutradan ne može ni na posao da ode, zato što bi možda bio u situaciji da će neko prijaviti slučaj policiji zbog eventualnog nasilja u porodici, i eto ti problema za vrat. Baš su naporni i nikad ne znaš šta možeš da očekuješ od njih.   Hrabri su oni pravi, stameni i snažni. Taj ti ne bi zaplakao ni da mu prst seku. Rekao bi: „Seci, ponos i dostojanstvo su najvažnije stvari u životu. Jedan prst manje-više...“ Tako stabilan i jak, smatra da je pokazivanje emocija najveći nep...

  Posmatram svoje pune, neotpakovane kofere koji čekaju u predsoblju mog stana. Stoje tamo   otkako smo se vratili, dva ili tri dana posle odmora. Moj muž bi vam sada rekao da koferi tu stoje četvrti dan, ali nešto je on zbunjen u poslednje vreme, tako da ne verujte u sve što vam kaže...   Tu su koferi, kao nepozvani gosti, kojima je prosto nezgodno, jer ne znaju da li da se izuju i uđu u stan ili da ipak sačekaju, dok ja svoj iznenađeni, skoro pa uvređeni kez sklonim s lica i poželim im dobrodošlicu, najtopliju što u tom trenutku mogu.   Dok opušteno pijem popodnevnu kafu, pomislim, ako ih otvorim, znači li to da ih moram vratiti na njihovo mesto, gde će čučati i skupljati prašinu sve do sledećeg leta... A to bi tada značilo da je odmor definitivno prošao. Ovako, kako prođem pored njih, prisetim se da smo eto, tek stigli „od kuće“. Izgleda da na taj način želim da zadržim osećaj zadovoljstva i opuštenosti koji sam osećala tamo, „kući“.       ...

Kapije. Lavlje i sve druge - prolazak... I Sirijus i Sunce i sve zvezde koje su starim narodima pokazivale put, tok i kraj. Proći kroz kapiju i usput pokušati osetiti sve, propustiti kroz sebe kao kroz svetlosnu rešetku, osvestiti šta si sve uradio, sve... pustiti, sve prihvatiti. Utaboriti se u sadašnjem trenutku, kao stari narodi nomadi kada nađu plodno tlo i kažu: Ostajemo! Tako eto ostati u sada, tom jedinom što imamo, na svom dobrom parčetu zemlje. Gospođica D.

                                                   *Snaga zajedništva na terenu*   U KSC Tesla 07 fudbal nije samo igra; on je način života, srce naše zajednice i most između dalekih domova. Naši igrači dolaze iz svih krajeva Balkana, ali na terenu u Diseldorfu svi smo jedna porodica. Ovde, u srcu Nemačke, fudbal postaje lek za nostalgiju, izvor radosti i osnova za integraciju.   *Zajednica koja povezuje* Svaka utakmica, svaki trening i svako druženje posle meča pružaju nam priliku da zaboravimo koliko smo daleko od svojih domova. Atmosfera koju stvaramo zajedno je jedinstvena – puna podrške, zajedništva i solidarnosti. U KSC Tesla 07 svako je dobrodošao i svaki član zajednice igra ključnu ulogu u stvaranju ove posebne atmosfere.    *Integracija kroz sport*   Jedan od naših glavnih ciljeva je pomoći našim članovima d...

  Čitali smo onu pesmu, o dolasku u neki grad, bilo koji grad! Znamo da se u bilo koji grad, stiže kasno, a kažu obično se stiže nedeljom, kao što sam i ja tada stigla u ovaj grad.   Sećam se svega! Mada nisam sigurna da li želim da se osvrnem za sobom. Ali zašto? To je sve već prošlost, sada nema straha od neizvesnosti. Zašto me tuga obuzme, sećajući se svega?!   Onaj osećaj pisanja poslednje stranice izlizane stare izbledele knjige, koju vucaram dugi niz godina, kao ispisanu istoriju jednog dela svog mladog života, na moju sreću knjiga je puna radosti, ljubavi, bezbrižnosti, nade. Poneka slova su umrljana od devojačkih suza, ali je ipak puna rečenica sreće ispisanih svih bojama, raznih nijansi. Zahvalna sam na tome!   Ali znate i sami, pogotovo vi koji ste došli u neki grad, bilo koji grad a kao sto znamo u bilo koji grad se dolazi kasno, a često i nedeljom, koliko je teško sastaviti poslednje rečenice koje ujedno zatvaraju staro, a otvaraju novo pogl...

  Dok se ovih dana kanim, da tako neke račune, ja bih rekla svedem sa sobom, što nisam sigurna da bi potvrdili i moji slučajni ili namerni prolaznici.  U ovoj prebučnoj i zagušljivoj, prebukiranoj dvosmernoj ulici, punoj vozila različitih karakteristika, porekla, boja, jačine, nepoznatih, a poznatih lica, gde nalećemo i salećemo jedni druge, nemilice, užurbano s namerom ili neplanski.  Sedim u svojoj udobnoj, ali preskupoj, ipak pošteno zarađenoj „šumsko “ zelenoj somot fotelji, na mahagoni stočiću se puši topao Kopaonički čaj, prošvercovan letos iz Srbije. Napokon spremna, da obavim posao koji odlažem jako dugo, toliko dugo da me opet, proganja u supermarketu dok čekam red na kasi, kod ginekologa dok na godišnjem pregledu čekam u čekaonici.  Takođe na poslu osećam njeno prisustvo, toliko jako da mi prosto neprijatno da je ne pozovem da zajedno odemo na pauzu za ručak, pa da naručim i dve porcije sa dnevnog menija, jednu za sebe, a drugu za  nju, možda joj...

  Dve slike prirode. Nema različitosti, nema istovetnosti; tvrdo verovanje svojim očima, optička je varka.  U pitanju je drveće: svaka sličnost sa ljudima je namerna. Jedna velika književna i životna tema,  jer  je sve neodvojivo: delovi ovog našeg tkanja vremena, mesta i ljudi. Poštujući međusobnu različitost poštujemo jedinstvenost sopstvenog bića. Varijacije su jedan oblik u promeni. Sve je uvek isto i svi su uvek isti. I nije i nisu.   Ako mislite da je ovo previše filozofije, izađite na ulicu i pogledajte ljude...   Na sastanku čitalačkog kluba pričamo o romanu „Slepilo“ Ž. Saramaga. Tema romana: svi slepi. Isti ili različiti? Gospođica D.

  Od svih misli koje preplavljuju moj mozak svakodnevno (većina njih tu boravi nezasluženo i suvišno) jutros pomislih samo na dve, ili je već to samo jedno pitanje. Zašto smo svi isti u tugi, bolu ili zajedničkoj nesreći (ratovima, zemljotresima…)?  Najblaži primer podele tuge i razumevanja videh u čekaonici kod dečijeg lekara. Svaka majka deli bol sa svojim detetom, ali podjednako i sa ostalim mamama. Koja to sila sve nas izjednači u momentu kada kročimo tu „sobu za čekanje”? Više nije ni bitno odakle dolazite, kojim poslom se bavite, jeste li skuvali tog dana ručak, očistili kuću…jeste li dobra mama? A svaka je najbolja za svoje dete na svoj način. I svaka je u tom momentu apsolutna ista u svom bolu. I isti svi smo pri rastancima na aerodromima ali i sahranama, u bolnicama i u svemu lošem što može zadesiti čoveka.  Ali ipak… nismo isti kada delimo sreću, uspeh, radost, i što je najgore biramo sa kim to delimo. Zar ne bi trebalo biti obrnuto? Biramo koga ćemo pozvati na ...

  Već 5 minuta se posmatram u ogledalu „fensi" frizerskog salona, koji se nalazi u divnom lokalu u užem centru grada. Još uvek imam onaj veštački kez, od šoka, koji sam namestila dok mi je frizer odgovarao na pitanje: „Koliko košta ova skoro nevidljiva promena na mojoj glavi?" (naravno da sam  postavila  samo prvi deo pitanja). U trenutku pomislih da sam skoro obnevidela, jer sam takođe dobila i kompliment od radnice koja mi je prinela fen, kako bih sama sebi osušila kosu...  Da, dobro ste pročitali.  Reče mi da izgledam jako lepo i drugačije, a ja – zbog neprijatnosti što ne videh kreativnost majstora svog zanata – nakezim se kiselim osmehom i onda shvatim da su „u cara Trojana ipak kozje uši". Konstatujem da je ipak trebalo da sačekam ona tri meseca da mi frizerka Vera iz salona na Bulevaru, pod vrlo inspirativnim imenom „Kod Kalenić pijace" odmah pored Maksija, za mnogo manji novac izvuče pramenove blanšom i 12% hidrogenom, koje ću narednih godinu dana, kad...

  Već duže vreme, sin i ja svakoga dana tražimo zeleni auto na ulici. Dečija radost zbog malih stvari oduvek me je fascinirala, a i vodila kroz život. Ali još više dečiji fokus i predanost da se pronađu stvari koje ih čine srećnim. Shvatih vremenom da sam sa svakim danom koji prolazi sve više „na zadatku ” i da se baš obradujem kad nađemo zeleni auto. Sreću mog deteta ne treba ni pominjati.    A ono najbitnije što shvatih – učimo od svoje dece, iako često mislimo baš obrnuto. Neka vaš „zeleni auto” bude sve što vam pruža iskrenu radost i sreću u životu. Zapamtite svaki trenutak kada ste je videli i osetili. Neka to budu i neostvarene želje, poslovni ciljevi, dugo planirani prekookeanski put, skupa haljina u izlogu… Samo počnite da tražite. Ne odustajte! Videćete vremenom da toliko ima zelenih auta na ulici, a i da su mnogi od vas već nekoliko njih našli i nastavljaju potragu. Uživajte u procesu traženja, a još više u nagradi za nađeno „blago”. I videćete da na ulici ...

  Promrzla, razmazane maskare od suza, ali ne suza od tuge već od smeha i radosti, frizura mi je pokisla od nevremena koje me je pratio na putu do mojih Gospođica, ali ne marim za to.  Razmišljam kako bih uskoro mogla da posetim frizera, a da pritom nemam grižu savesti... misli mi lutaju… da se možda strpim još tri meseca, jer odlazimo u Srbiju i tamo će me čekati jedan makeover kao i svake godine – ne isplati se davati toliko novca na nemačke frizere, kozmetičke i ostale beauty tretmane. Bolje je imati kosu koja sadrži katalog svih nijansi neke boje, ali koja je rezultat lične kreativnosti.   E, nećeš ga ovaj put! Dok čekam tramvaj koji me vodi do kuće, zakazujem termin kod frizera, bez imalo griže savesti. Da me sretne neki poznanik, mogao bi pomisliti da mi se nešto strašno dogodilo, jer zaista  tako izgledam... ali... šta zapravo osećam?   Ako kažem da sam trenutno sa sobom na TI, nadam se da ćete me razumeti, a ako me i ne shvatite, zaista mi nije v...

Društvo okupljeno oko knjige. Za sve ljubitelje književnosti omiljen provod, recimo, subotom popodne…   Gde počinje potraga za srećom? Koliko nas koštaju pogrešni izbori? Kakva je hrana u Italiji? Kada se i da li zaista dešava prosvetljenje? Kako se ćuti u indijskom ašramu? Zašto nam je molitva tako značajna? Šta je prijateljstvo? Koliko novih prilika se rodi iz jednog očaja? Da li ljubav čekamo raširenih ruku?   I, naravno, analiza dela u književno-teorijskom smislu. To je bila jedna februarska subota popodne i sjajno smo se proveli – prvi sastanak našeg književnog kluba! #književniklubtesla   Do sledećeg druženja uz knjigu! Teslina gospođica D.

  Tražim po ormaru onu belu bluzu koju sam „skoro“ kupila, na njoj je još uvek etiketa. Nažalost, nisam imala prilike da je nosim....sitna deca i bela odeća... Izvadila sam je par puta iz ormara, nameravajući da je obučem, ali bih je svaki put vratila zbog straha da će Marfijev zakon odraditi svoje... A i zaista koja je verovatnoća da neće poslužiti kao portikla ili maramice za suze mlađeg deteta ili, ne daj bože, za još nešto drugo… Tako da bih je svaki put uredno vratila na mesto u ormaru, gde je ona čekala svoje vreme.  Dok je sada tražim, toliko se radujem da ću napokon imati priliku da je obučem i prisećam se kada sam je tačno kupila... I shvatam da je kupljena pre tačno šest godina, a meni je delovalo da je to baš nešto nedavno bilo, baš čudno... Uzimam je sa čiviluka i razmišljam da sam je bar oprala pre nego što je obučem. Šta bi mi majka rekla... obući novu stvar neopranu...ali bluza je toliko dugo u mom posedu da ima i stanarsko pravo... tako da…  Brzo cepam eti...

Drage Gospođice,   baš kao što „neko“ mudar reče: „Ako ne znaš kako da počneš, pa ti kreni iz početka!“   I tako, kako upravo tipkam na telefonu ovaj tekst, pri kucanju reči  početak  izlazi mi kao opcija reč „porodica“ – opcija koju mogu ubaciti, to jest u mom slučaju izabrati za sam početak ove priče... eto znaka pored puta... pa da tako i počnemo.   Žene umesto da provedu slobodno subotnje popodne u toplini svoga doma, uz divne mirise zaprške domaćinskih punjenih paprika, vruće izvučenih kolača sa višnjama iz rerne i proje koja se puši, preglancanog kupatila u čijim pločicama se možeš ogledati  ili uz ponavljanje zadataka za kontrolni test iz nemačkog jezika sa svojim mlađim detetom – ipak odluči da bude „egoista“ i posveti se svom ličnom razvoju...ili kako bi drugi rekli, „gubi dragoceno vreme u nebitnim stvarima“ koje, ali zaista verujte na reč, Život sa velikim Ž, znače... Znam da sumnjate ili možda se zgražavate, ali ne zameram. Verujem da bi tamo ne...