TESLINE GOSPOĐICE

  Da počnem od početka ili od kraja, Ili sam negde na sredini zapela. Hod mi je miran, koraci laki a misli još lakše. Upravo sam sprala sve prljavštine sa ruku što mi drugi ljudi zalepiše, Zapalila tuđe reči, klevete, urlike, lažna obećanja, Oprala krv od ujeda prijateljskih neprijatelja. Prošla je bura kroz moju sobu, Orkan ružnih i uspomena. Priznajem, pomeralo se moje cveće na prozorima, Slike uspomena se razmenjivale u vazduhu, Lažne reči, lažni poljupci, lažna obećanja Lažna, a poznata lica prevrtala moje stvari U potrazi za svojim skloništem u mojoj duši. Ne, ovi stihovi nemaju veze ni sa čim lošim, Ni sa prošlošću, ni sa onim što želimo zaboraviti... Imaju veze samo sa dve reči... „Jednog dana“... Jednog dana, a taj dan će doći, Kao što zvuči početak svake bajke, Shvatićemo da su sve bure oko nas, u našoj „sobi“ i u nama, Bile dobrodošle od nas samih. Mi smo im rekli „Dobar dan, sedite, nastanite se“. Jer ionako, kažu ljudi, kad osta...

  Ne znam za vas, ali meni suze poslednjih dana padaju same... skoro pa da nema razloga za to. Da li mi se to podsmevate? Vama se to, zasigurno, nikada ne događa. Da, da, suze su za one „preemotivne“, za one koji dramatizuju svaku glupost. Toliko su dosadni da im ne smeš ni sliku kučeta ili mačeta pokazati, jer znaš da će odmah zasuziti. Ne daj Bože da vide slike bebe ili možda bake stare... tada si tek u problemu! Grca, šmrkće i prosto se guši čak i kad vidi neku glupu reklamu, a za film isplače dušu pa sutradan ne može ni na posao da ode, zato što bi možda bio u situaciji da će neko prijaviti slučaj policiji zbog eventualnog nasilja u porodici, i eto ti problema za vrat. Baš su naporni i nikad ne znaš šta možeš da očekuješ od njih.   Hrabri su oni pravi, stameni i snažni. Taj ti ne bi zaplakao ni da mu prst seku. Rekao bi: „Seci, ponos i dostojanstvo su najvažnije stvari u životu. Jedan prst manje-više...“ Tako stabilan i jak, smatra da je pokazivanje emocija najveći nep...

  Ležimo obavijeni mrakom, svako u svojoj tišini, svako u svom virtuelnom svetu. Reči više gotovo da ne postoje. Tek ponekad se jave, okrnjene, šuplje, osipaju se poput trule krpe. Čak i kada pokušamo da ih izgovorimo, naš jezik se sapliće, reči nam se zabadaju u grlu, guše nas, isuviše slabe da bi se oslobodile stega našeg digitalnog sveta u kojem smo zarobljeni. Jer ovome   svetu naše reči ne trebaju – mi smo samo nemi posmatrači, voajeri tuđih života. Čudna je tvorevina govor – jedan živi organizam podložan stalnoj promeni. Jezik kojim govorimo formira naše poimanje stvarnosti, utiče na način kojim procesuiramo informacije, oblikuje naša opažanja, naše radnje, pomaže nam da razumemo i sebe i druge. On daje krila našem duhu i mašti, pomaže nam da pretočimo osećanja u reči, da formiramo mišljenja i usvajamo nova znanja. Jezik je vrhunsko dostignuće ljudske rase –  jezik je deo našeg identiteta. Danas postoji oko 7.000 različitih jezika. Njihov nastanak doseže u dalek...

  Sa prvim otkucajem srca, u naše duše se nastani svetlost. Niko ne zna odakle ona dolazi i kuda sa poslednjim izdahom nestaje. U prvim godinama života, ona je čista, neuprljana i prosto zrači ljubavlju i lepotom. Kako vreme protiče, tako se kod nekih ova svetlost gasi, ponegde samo tinja i jedva je vidljiva, ponegde je ogrezla u strah i potpunu tamu. Svetlost duše se najbolje može videti u očima. One isijavaju tu božansku energiju koju Indijci zovu Prana, Kinezi Chi, Japanci Ki, stari Grci Pneuma a savremeni svet životna sila. Svaka ćelija našeg tela je mini-elektrana. Svaki otkucaj srca uzrokovan je električnim impulsom. Strujanje jona u ćelijskoj membrani stvara napon u ćelijskom zidu. Električna energija stvara elektricitet a elektricitet prouzrokuje magnetna polja. Svaka aktivnost našeg tela uzrokuje električnu promenu i time menja magnetno polje organizma. Prvi je profesor Gurwitsch dokazao postojanje luminescencije u živim organizmima. On je primetio da u momentu rađan...

  Posmatram svoje pune, neotpakovane kofere koji čekaju u predsoblju mog stana. Stoje tamo   otkako smo se vratili, dva ili tri dana posle odmora. Moj muž bi vam sada rekao da koferi tu stoje četvrti dan, ali nešto je on zbunjen u poslednje vreme, tako da ne verujte u sve što vam kaže...   Tu su koferi, kao nepozvani gosti, kojima je prosto nezgodno, jer ne znaju da li da se izuju i uđu u stan ili da ipak sačekaju, dok ja svoj iznenađeni, skoro pa uvređeni kez sklonim s lica i poželim im dobrodošlicu, najtopliju što u tom trenutku mogu.   Dok opušteno pijem popodnevnu kafu, pomislim, ako ih otvorim, znači li to da ih moram vratiti na njihovo mesto, gde će čučati i skupljati prašinu sve do sledećeg leta... A to bi tada značilo da je odmor definitivno prošao. Ovako, kako prođem pored njih, prisetim se da smo eto, tek stigli „od kuće“. Izgleda da na taj način želim da zadržim osećaj zadovoljstva i opuštenosti koji sam osećala tamo, „kući“.       ...

  Vest je odjeknula poput bombe: te davne 1903. god. u pećini okruga Somerset na jugozapadu Engleske pronađeni su ostaci čoveka, 10.000 godina stari. Nazvali su ga Cheddar man. DNK analizom je utvrđeno da je ovaj Britanac imao tamno braon ili čak crnu kožu, prodorno plave oči i crnu kovrdžavu kosu. Cheddar man je, kao i mnogi njegovi sunarodnici tog vremena, u potrazi za hranom i resursima prepešačio hiljade kilometara u potrazi za boljim životom (Britanija je u to vreme bila deo celine Doggerland). Umesto boljeg života, dočekala ga je smrt sa samo 23 godine. 10% sadašnje populacije Britanaca su direktni potomci ovih davnih migranata. Britanskoj aristokratiji u belim rukavicama je čitajući ovu vest zastao čaj u grlu. Godine 1991. bračni par Simon je, planinareći Alpima na visini od oko 3200 metara na površini večnog leda, ugledao trup čoveka koji je virio iz glečera. Mislili su da se radi o zalutalom turisti, ali su se grdno prevarili. Mumija Ötzi, nazvana po istoimenim Alpim...

Kapije. Lavlje i sve druge - prolazak... I Sirijus i Sunce i sve zvezde koje su starim narodima pokazivale put, tok i kraj. Proći kroz kapiju i usput pokušati osetiti sve, propustiti kroz sebe kao kroz svetlosnu rešetku, osvestiti šta si sve uradio, sve... pustiti, sve prihvatiti. Utaboriti se u sadašnjem trenutku, kao stari narodi nomadi kada nađu plodno tlo i kažu: Ostajemo! Tako eto ostati u sada, tom jedinom što imamo, na svom dobrom parčetu zemlje. Gospođica D.

                                                   *Snaga zajedništva na terenu*   U KSC Tesla 07 fudbal nije samo igra; on je način života, srce naše zajednice i most između dalekih domova. Naši igrači dolaze iz svih krajeva Balkana, ali na terenu u Diseldorfu svi smo jedna porodica. Ovde, u srcu Nemačke, fudbal postaje lek za nostalgiju, izvor radosti i osnova za integraciju.   *Zajednica koja povezuje* Svaka utakmica, svaki trening i svako druženje posle meča pružaju nam priliku da zaboravimo koliko smo daleko od svojih domova. Atmosfera koju stvaramo zajedno je jedinstvena – puna podrške, zajedništva i solidarnosti. U KSC Tesla 07 svako je dobrodošao i svaki član zajednice igra ključnu ulogu u stvaranju ove posebne atmosfere.    *Integracija kroz sport*   Jedan od naših glavnih ciljeva je pomoći našim članovima d...

  U sred centra grada nalazi se groblje Kirkyard. Potpuno morbidno spomenici se oslanjaju na okolne ku ć e, kao da leševi pokojnika ho ć e na taj na č in da osete život van zidina groblja. Mnogi grobovi imaju č eli č ne rešetke na njima, kako bi spre č ili kra đ e leševa popularne u 17. i 18. veku. Holyrood Palace je rezidencija britanske kraljevske porodice u Škotskoj. Ovde je tako đ e obitavala Maria Stuart i na ovom mestu doživela neke od najtragi č nijih momenata svog života. U palati se još uvek mogu na ć i njene li č ne stvari. Ukoliko želite da uživate u spektakularnom pogledu na krovove Edinburga, uputite se prema ‚Arthur’s Seat’. Na padini ove planine je 1836. god. jedan de č ak pronašao 17 malih sanduka u kojima su bile sahranjene drvene lutke obu č ene u šivenu ode ć u i sa individualnim crtama lica. Odmah se postavilo pitanje da li su lutke sahranjene same zato što nije bilo tela koja bi se sahranila ili su tela ukrali Burke i Hare za anatomske eksperimente? Ova miste...

  U vrtlogu vremena, orkanskih vetrova i ledenih talasa, Majka Zemlja isklesala je obale divlje zemlje mra č ne istorije, toliko mra č ne da se jedino može podneti uz č asicu jakog viskija i tople zvuke gajdi. Škotska – zemlja ponosa i krvi. Edinburg, „Atina severa”, kako ga je nazvao Theodor Fontane, glavni je grad Škotske i leži u zalivu ‘Firth of Forth’ na obali Severnog mora. On je moja prva misao kada ujutru otvorim o č i, kao i uve č e kada ih sklopim. O njemu razmišljam dok perem zube i pravim ve č eru. Obuzeo je svaku poru mog bi ć a – za č arani grad koji me je za č arao. Edinburg je mra č an grad, grad duhova. Njegove uzane ulice vode direktno u prošlost. Obavijen je sivilom fasada zacrnjenih dimom vekovima loženih ugljenih pe ć i. Siluetom Edinburga dominira veli č anstveni i neosvojivi dvorac izgra đ en na bazaltnim stenama ugašenog vulkana. Iz davnih vremena poti č e tradicija ‘one o’clock gun’ koji pucnjem ozna č ava 13h kako bi moreplovci mogli da podese hronom...

  Čitali smo onu pesmu, o dolasku u neki grad, bilo koji grad! Znamo da se u bilo koji grad, stiže kasno, a kažu obično se stiže nedeljom, kao što sam i ja tada stigla u ovaj grad.   Sećam se svega! Mada nisam sigurna da li želim da se osvrnem za sobom. Ali zašto? To je sve već prošlost, sada nema straha od neizvesnosti. Zašto me tuga obuzme, sećajući se svega?!   Onaj osećaj pisanja poslednje stranice izlizane stare izbledele knjige, koju vucaram dugi niz godina, kao ispisanu istoriju jednog dela svog mladog života, na moju sreću knjiga je puna radosti, ljubavi, bezbrižnosti, nade. Poneka slova su umrljana od devojačkih suza, ali je ipak puna rečenica sreće ispisanih svih bojama, raznih nijansi. Zahvalna sam na tome!   Ali znate i sami, pogotovo vi koji ste došli u neki grad, bilo koji grad a kao sto znamo u bilo koji grad se dolazi kasno, a često i nedeljom, koliko je teško sastaviti poslednje rečenice koje ujedno zatvaraju staro, a otvaraju novo pogl...

  Postoje mesta sa kojima se osećamo povezanim, iako nikada nismo bili tamo. Kao da nas u snovima prizivaju, razapinju niti oko nas i samo čekaju pravi trenutak da nas uhvate u zamku. To su mesta kojima istinski pripadamo, koja nas zovu da se vratimo svojim korenima. Upravo tako je i ona mene godinama dozivala i ja sam znala da je konačno kucnuo čas našeg susreta. Firenca. Grad Bogova. Bogova umetnosti. Oni su moja religija, njihovoj umetnosti se molim. Veliki Dante, Leonardo da Vinči, Mikelanđelo, Raffaelo, Brunelleschi, Giotto, Donatello, Botticelli i mnogi drugi. Grad me je dočekao okupan suncem. Blistavo carstvo porodice Mediči. Njihov istančan osećaj za bankarstvo i umetnost je ostavio trajan pečat na Firencu. Duh renesanse je vidljiv na svakom koraku. U mnoštvu svoje božanske dece, Firenca je ipak imala svog miljenika – Mikelanđela. Njegova dela su simbol ovog grada. Priča počinje mermernim blokom dopremljenog brodom sa Sredozemnog mora. Bio je namenjen proj...