TESLINE GOSPOĐICE

Моја је породица  помало шашава бучна, весела и пре свега мазава Моја је породица  мени много важна и свакога дана  све је више снажна Вечерас је вече уочи Светог Саве  и са неба падају  пахуљице мале Лепа је топлина породичног дома  Хвала ти Господе  за сва твоја добра Снежана

  U sutonu, niz klizavu kaldrmu ulice po imenu „Pijane breskve“, ređale su se kamene dvospratnice zamagljenih prozora. Naslonjene jedna na drugu, s krovovima punim svilenkastog, novonapalog snega, izgledale su onako kao i samo ime ulice, blago nagnuto, nesigurno, ali toplo i prisno. Pažljivo se spuštajući polumračnom ulicom, osvetljenom tek ponekom svetiljkom u obliku breskve, čovek se uputio u radnju u prizemlju kuće, smeštene između obućara i krojačke radnje. „Evo me, stigao sam na vreme pre nego što zatvorite… dobro veče“, reče čovek, otvarajući vrata i stresajući s čizama i kaputa sneg. „Dobro veče. Izvolite, gospodine Zeko, uđite.“ Zeko je stao kraj pulta gazde Petronija, dok su mu kapljice usitnjenog snega klizile niz kaput. „Jedva sam stigao, po ovom ledu. Trebalo bi posuti so po trotoarima — neko bi mogao ozbiljno da se povredi.“ „Jutros su nam iz grada potvrdili da će noćas posuti so. Jedna naša mušterija se jutros zamalo okliznula. Na sreću, komšija ju je uhvati...

Da li je ljubav kada zavoliš nekog koga ne znaš, kada ti je duša još čista i ne boli? Da li je ljubav kada srce bez rezerve predaš i pustiš ga da voli? Da li je ljubav kada osetiš treptaj u pogledu koji ti se smeši kada nekoga čvrsto pod ruku držiš? Da li je ljubav kada te neko zagrljajem uteši, a ti se u zagrljaj zaljubiš? Da li je ljubav stajanje na kiši dok ti zračak sunca obasjava oči? Da li je ljubav pesma koja nas razuma liši  ili zvuk melodije na našoj ploči? Da li je ljubav kada zavoliš nekog koga znaš, kada vam je duša umorna od patnje i boli? Da li je ljubav kada srce bez rezerve predaš i pustiš ga da zauvek jednog voli?! Nataša

Gledala sam Sunce kako sija i nebo u svim nijansama vizantijskog plavog, Gledala sam i prazne obale kojima nemirni vetar prija, ali ne videh u svim tim nemirima mira takvog. Gledala sam i rasplamsanu vatru koju kiša gasi, i zemlju koja upija vlažnost i hrani svoju glad, Gledala sam i tužna lica koja mili osmeh krasi, ali ne videh da je neki od njih zauvek ostao mlad.   Gledala sam i sumrak koji umorni mesec gasi Zvezdu koja se probija da nebu ponovo da smisao, Gledala sam i beskućnike koji mole da ih neko spasi, ali ne videh čak ni onog ko bi im suzu sa lica obrisao.   Gledala sam i mnoge živote koji su se za tren ugasili, nisu uspeli ni da puste glas,  Gledala sam i gledam još uvek, bar su se skrasili... I videh, u tome je spas! Nataša

  Испричаћу вам причу која се десила једном дванаестoгодишњем дечаку пре пар дана у Диселдорфу. Догађај је чудесан у ово наше време охладнеле љубави. Дечак се возио трамвајем 706 и као и сви дечаци његовог узраста гледао рилс на интернету. Тако се опуштао након напорног фудбалског тренинга. У једном моменту 706 се претворила у 704 и возила даље као таква, а да возач ништа није објавио путницима. Напољу је био мрак, зимско доба, када је дечак проверио где се налази и приметио да не зна где је. Уплашио се у моменту, а онда је и возач објавио задњу станицу Бетрибсхоф-Лиренфелд, тј. возни парк трамваја. Дечак је схватио да је залутао и обратио се возачу са питањем где би била следећа станица у супротном смеру. Али није било такве станице у близини и дечаку је све то изгледало јако компликовано по овом мраку. Зазвонио је телефон. Тата је звао. Тата је одмах схватио у каквој је дечак ситуацији. Одлучним гласом замолио је возача трамваја да дечаку назове такси који ће бити...

Sjena kao tanka nit javi se ponekad i prelazi u rijeku – glasnu, žurnu, moćnu, tamnu i duboku...  duboku kao ponor bez dna... Ponekad je teško iz nje izaći... put dug, trnovit... I taj osjećaj da si bila tu. Znam – nitko te nije vidio i nitko te nije čuo, ali ja sam osjetila... bila si tu! Čula sam tvoj nježan glas i osjetila tvoj miris – na jabuke i cimt. Ali taj čarobni trenutak nikad ne ostaje dugo… I ponekad mi se javiš u snu, čujem tvoj glasni smijeh i tvoje riječi: „Nemoj biti tužna“. Bila si tu, u mojim mislima, u mome srcu – tu ćeš zauvijek i ostati, jer kako kažu:  „Voljeni nikad ne umiru – oni žive i dalje u našim sjećanjima“... Ali ipak: srce čezne za prošlošću i tuga ostaje... kao otvorena rana koja nikad ne zarasta... Gordana

 „Не знају они да ја имам још пет полуга оптимизма у подруму“, рече мој пријатељ у односу на непријатеље. Полуга оптимизма, стварно оригинално. Некада смо се од сурове будућности и сваке беде бранили полугама злата, а данас, ето , потребне су нам „полуге оптимизма“. У данашње доба када се свуда сеје мржња, страх, шири тама у свим облицима, оптимизам и срдачни смех могу стварно засијати као право злато. Зато драги пријатељу и сви остали пријатељи: Негујемо наше полуге оптимизма! Ах да, неко је паметан још рекао: „Дај ми полугу и померићу Земљу!" Сматрам   да исто тако и ова наша „полуга оптимизама“ може покренути пуно позитивних светова. Снежана

  Da li se mi zaista upoznajemo ili se samo susrećemo s drugim ljudima? Susret je tako lak i jednostavan, gotovo svaki put. Upoznavanje, pak, nikada nije završeno iako se upoznajemo samo jednom. Ipak nekoga upoznajemo iznova svaki put, čak i kada mislimo da ga već poznajemo. Ako se poznajemo, da li se zaista i prepoznajemo? A ako se prepoznajemo, da li to nužno znači da se poznajemo? Znamo li se zaista, iako vreme ide u prilog našem poznanstvu? Ili možda tek oni koje sretnemo nakon dugo vremena otkrivaju da ih poznajemo kao da su nam oduvek bliski. Ne mislite li da upoznati i  znati, prepoznati nekoga pre sve ima veze, da li i koliko poznajemo sebe, i ako se oduvek znamo, u stvari smo se prepoznali pre svih i svakoga. Lepo je upoznati, sresti pa i prepoznati, ali pre svega sebe. Gospođica Jasna

  Sama sam. To je za mene luksuz. U plemenitoj svečanoj tišini sam i želim da nešto lepo pošaljem u etar. Postoje osobe koje su inspiracija za život i ljubav. Takva je i prof. dr Spomenka Mujović. Kada čujemo takvu osobu ili je sretnemo odjednom ćemo zaboraviti na vreme, naći se u osećaju večnosti na zemlji i pre svega biće nam lepo. Volela bih da svi obratimo pažnju na takve osobe koje su prijatne, koje nas dižu u svakom pogledu i koje ne moraju imati profesorsku titulu da bi bile lekovite. Često je takvo i milo dete ili neka dobra baka ili deka, komšija ili komšinka, prodavačica u pekari… Imala sam sreće da imam i takvu majku. Umela je da se smeje, skoro nikada se nije žalila, dobru reč je volela i dobro i mudro zborila. Kraljevski je umrla, samo zaspala.   „Nešto lepo… kuku nama ako toga nestane.“ Obratimo pažnju na nesto lepo: na pčelu u letu, na oblak na nebu, jednu od mnogobrojnih zvezda. Obratimo pažnju na cvrkut ptica, šum tise, miris li...

  „Aleksandraaaa deteeee! Gde mi je crveni ruž za usne?! Odmah da si ga vratila na mesto... Spremam se za proslavu, a pola kozmetike mi je nestalo!“  Tatjana, neispavana, otekla i na ivici nervnog sloma, traga za poslednjim tragovima dostojanstva – koje ovih dana dolazi u bočicama od 10ml i paletama sa zlatnim slovima. Danas mora da se pojavi. Posle 25 godina. Među one koji su je zadirkivali, gurali, šaptali kad prođe hodnikom. Danas mora da zablista. Ili barem da izgleda zanosnije od svih njih zajedno.  Dok Tatjana tumara po stanu, Micika sedi u svom perfektno opremljenom stanu , sa sheet maskom od 77,99 € zalepljenom kao tihi podsmeh celoj situaciji. Pod očima – FlashPatch pachevi, a na stolu tik uz nju – kolagen rastvoren u kristalnoj čaši.  „Ja lice ne perem ujutru. Voda je preteška. Ružina vodica – to je jedino što priznajem.“  Micin režim je svetinja. Njeno lice je teritorija visoke diplomatije:  Sheet maska – 77,99 €...

  Ne brinite, prošlo je. Znam, bilo je prilično gadno i jako surovo... sada možete ponovo disati. Samo polako udahnite vazduh, pa postepeno dišite sve dublje... i tako neko vreme, da napunite pluća, dok nas ova naša astro vrteška ne provoza još jedan nezaboravni krug, bez opomene da se veže onaj koji nije, a da ostali dobro zategnu sigurnosne pojaseve. Neki su još uvek pod prekrivačima. Neko je ostao pod krevetom u mraku. Većina se povukla u svoje dubine za koje nije ni slutila da postoje. Kako bi i slutili kada nisu bili ni svesni njihovog postojanja? Sve vreme su mislili da su spokojni, a ipak su živeli u zabludi. Vi što se i dalje krijete – na najdubljoj tački Atlantskog okeana, na najvišim netaknutim vrhovima, u dubinama šuma Amazona – uzaludno je. Budite sigurni da će vas pronaći, jer se nameračio da vas dotakne, pre ili kasnije, i oslobodi vas – vas samih. Kažu da ulazimo u vreme pretpremijere ličnih života. Uloge su podeljene, mi učimo tekst i čekamo da nas producent ...

  Prepoznali smo se, iako se prvi put vidimo — kao da se naše duše vekovima poznaju. Ne poznajem te, a ipak te dobro znam. Samo se još moram setiti gde su nam se duše srele. Jer tvoje oči nikada nisam videla, kao ni ti moje, ali u tebi ima nešto staro, poznato, blisko. Ako taj osećaj povezanosti nije najveći dokaz životnog ciklusa, onda zaista ne znam šta jeste. Izgledaš potpuno drugačije od mene, a možda si mi bila majka, ili sam ja bila tvoja baka. Možda ćerka, sestra, ili najbolja drugarica s kojom sam delila sve tajne. I danas ti ih ne pričam — jer znam da ih već znaš, bez ijedne izgovorene reči. Dogode nam se tako neki ljudi. Prođu pokraj nas, a mi, obuzeti svojim životima, ne primetimo ih — iako ih željno očekujemo. Zato moram držati podignutu glavu i otvorene oči dok čekam. Ali kažu da svemir šalje samo onda kada prestaneš da tražiš. Kada pustiš. Jer svemir zna pravo vreme za sve naše želje. Zna i nešto više od nas — da ćemo nekada biti zahvalni što se neka želja nij...

  „Sariam “ i „Rabiam “ . U knjizi 108 magi čnih reči ove dve reči, na nekom nepoznatom jeziku, bi trebalo da vam pomognu da u svojim mislima, odete do nekog, ostavite vama bitnu poruku, i vratite se nazad. Ponavljam, u svojim mislima, zatvorenih očiju. Ove dve reči, kao i njihova namena, izmamila mi je osmeh, ali i navela na razmišljanje. Moja prva pomisao je bila: „Pa zar ne radimo to svakoga dana?“ Koliko puta smo imali čitave priče u svojoj glavi koje se nisu obistinile, a onima sa malo više iskustva se čak i obistinile. Našem mozgu, a i srcu, zaista nisu potrebne  nikakve magične reči da bismo nekom preneli vrlo bitnu poruku, ili zaštitili dete pre odlaska u školu, ili rekli voljenima, koji su daleko od nas, da ih volimo. Snagu i moć molitve ne treba posebno ni naglašavati. Ako se zaustavimo, i pogledamo oko sebe i u sebi, možemo uočiti kako svakog dana prelazimo nebrojene kilometre u glavi kako bismo poslali poruku voljenima, što pre i zauvek. Oni malo vičniji u to...

  Osećaj jave, široko otvorenih očiju, sitni drhtaji tela bez nekog posebnog razloga, rasejanost, a i spokoj, crno, a i belo, veliko i malo, divlje, a suštinski pitomo… nestrpljivost, a ipak mudrost. Vrisak u sebi, a blagost na umornim očima. Tuga, a sreća istovremeno… Da mi neko objasni: ima li to veze s datumom rođenja, možda s godinama koje jure, a niko ih ne zaustavi… Pa recite im da stanu, mene ne slušaju, kao da se prave, da neće da čuju, kao malo dete koje je dobilo željenu igračku sada je sebično čuva samo za sebe i ne osvrće se na bilo koji uzvik, od straha i radosti. Nije li to neki oblik šizofrenije? Molim vas, dajte lek, ako se leči… Ali plašim se da svi znamo da nema leka i nikada ga neće ni biti… Divna mladost, a u duši starost, klatno koje ode, ali se uvek vrati istom putanjom, toliko brzinom, da će se od siline svoje snage oboriti. Koji to beše zakon fizike? Sve što ode, mora da se vrati, zakon akcije i reakcij...

„Da li je sve samo jedan trik?“ Đorđe Balašević Upravo čitam knjigu Ive Andrića „Gospođica“ i iskreno se radujem susretu sa dragim prijateljicama na još jednoj književnoj radionici. Sada je januar 2025. godine, i u mojoj glavi se nastanio roj misli - a jedna od njih je i sledeća: morale bismo da poživimo najmanje 100 godina da bismo pročitale sve najlepše knjige sveta i razmenile naša mišljenja na radionici. Sledeća misao koja me okupira je ta da sigurno neću uspeti da pronađem i pročitam sve knjige koje bih zavolela. A zbog večitog inženjerskog pogleda na svet, počnem da računam i knjige koje će se tek u budućnosti napisati, a koje neću pročitati. Shvatih vremenom, iz kog god ugla da gledam, u pitanju je veliki broj nepročitanih knjiga i neproživljenih emocija. U duhu trenutnih studentskih i narodnih protesta u Srbiji, često se setim i mojih profesora sa Tehnološko-metalurškog fakulteta u Beogradu koji su nas od prvih studentskih dana učili da budemo praktični i profesionalni govor...

  Da počnem od početka ili od kraja, Ili sam negde na sredini zapela. Hod mi je miran, koraci laki a misli još lakše. Upravo sam sprala sve prljavštine sa ruku što mi drugi ljudi zalepiše, Zapalila tuđe reči, klevete, urlike, lažna obećanja, Oprala krv od ujeda prijateljskih neprijatelja. Prošla je bura kroz moju sobu, Orkan ružnih i uspomena. Priznajem, pomeralo se moje cveće na prozorima, Slike uspomena se razmenjivale u vazduhu, Lažne reči, lažni poljupci, lažna obećanja Lažna, a poznata lica prevrtala moje stvari U potrazi za svojim skloništem u mojoj duši. Ne, ovi stihovi nemaju veze ni sa čim lošim, Ni sa prošlošću, ni sa onim što želimo zaboraviti... Imaju veze samo sa dve reči... „Jednog dana“... Jednog dana, a taj dan će doći, Kao što zvuči početak svake bajke, Shvatićemo da su sve bure oko nas, u našoj „sobi“ i u nama, Bile dobrodošle od nas samih. Mi smo im rekli „Dobar dan, sedite, nastanite se“. Jer ionako, kažu ljudi, kad osta...

  Ne znam za vas, ali meni suze poslednjih dana padaju same... skoro pa da nema razloga za to. Da li mi se to podsmevate? Vama se to, zasigurno, nikada ne događa. Da, da, suze su za one „preemotivne“, za one koji dramatizuju svaku glupost. Toliko su dosadni da im ne smeš ni sliku kučeta ili mačeta pokazati, jer znaš da će odmah zasuziti. Ne daj Bože da vide slike bebe ili možda bake stare... tada si tek u problemu! Grca, šmrkće i prosto se guši čak i kad vidi neku glupu reklamu, a za film isplače dušu pa sutradan ne može ni na posao da ode, zato što bi možda bio u situaciji da će neko prijaviti slučaj policiji zbog eventualnog nasilja u porodici, i eto ti problema za vrat. Baš su naporni i nikad ne znaš šta možeš da očekuješ od njih.   Hrabri su oni pravi, stameni i snažni. Taj ti ne bi zaplakao ni da mu prst seku. Rekao bi: „Seci, ponos i dostojanstvo su najvažnije stvari u životu. Jedan prst manje-više...“ Tako stabilan i jak, smatra da je pokazivanje emocija najveći nep...

  Posmatram svoje pune, neotpakovane kofere koji čekaju u predsoblju mog stana. Stoje tamo   otkako smo se vratili, dva ili tri dana posle odmora. Moj muž bi vam sada rekao da koferi tu stoje četvrti dan, ali nešto je on zbunjen u poslednje vreme, tako da ne verujte u sve što vam kaže...   Tu su koferi, kao nepozvani gosti, kojima je prosto nezgodno, jer ne znaju da li da se izuju i uđu u stan ili da ipak sačekaju, dok ja svoj iznenađeni, skoro pa uvređeni kez sklonim s lica i poželim im dobrodošlicu, najtopliju što u tom trenutku mogu.   Dok opušteno pijem popodnevnu kafu, pomislim, ako ih otvorim, znači li to da ih moram vratiti na njihovo mesto, gde će čučati i skupljati prašinu sve do sledećeg leta... A to bi tada značilo da je odmor definitivno prošao. Ovako, kako prođem pored njih, prisetim se da smo eto, tek stigli „od kuće“. Izgleda da na taj način želim da zadržim osećaj zadovoljstva i opuštenosti koji sam osećala tamo, „kući“.       ...

Kapije. Lavlje i sve druge - prolazak... I Sirijus i Sunce i sve zvezde koje su starim narodima pokazivale put, tok i kraj. Proći kroz kapiju i usput pokušati osetiti sve, propustiti kroz sebe kao kroz svetlosnu rešetku, osvestiti šta si sve uradio, sve... pustiti, sve prihvatiti. Utaboriti se u sadašnjem trenutku, kao stari narodi nomadi kada nađu plodno tlo i kažu: Ostajemo! Tako eto ostati u sada, tom jedinom što imamo, na svom dobrom parčetu zemlje. Gospođica D.

                                                   *Snaga zajedništva na terenu*   U KSC Tesla 07 fudbal nije samo igra; on je način života, srce naše zajednice i most između dalekih domova. Naši igrači dolaze iz svih krajeva Balkana, ali na terenu u Diseldorfu svi smo jedna porodica. Ovde, u srcu Nemačke, fudbal postaje lek za nostalgiju, izvor radosti i osnova za integraciju.   *Zajednica koja povezuje* Svaka utakmica, svaki trening i svako druženje posle meča pružaju nam priliku da zaboravimo koliko smo daleko od svojih domova. Atmosfera koju stvaramo zajedno je jedinstvena – puna podrške, zajedništva i solidarnosti. U KSC Tesla 07 svako je dobrodošao i svaki član zajednice igra ključnu ulogu u stvaranju ove posebne atmosfere.    *Integracija kroz sport*   Jedan od naših glavnih ciljeva je pomoći našim članovima d...